Sa kamen o gušu

- Jao, jadna ja, gde nađo’ za tebe takvoga da pođem?
- Što, šta ti fali?
- Ništa, imam i viška! Pijanduru, lenčugu nesposobnu, raspikuću, švalerčinu... Lele, bolje za golu žicu od dalekovoda da sam se u’vatila nego za tebe!
- Ženo, ne dramoseraj da se čudi komšiluk. Evo, već se okupili, zevaju k’o u bioskop.
- Ako, neka gledaju i vide šta mi radiš, nek’ se zna kako si me uništio, život mi upropasti! Propado' ovde, gde mi godine prođoše? Samo mi ostalo da uzmem jedan poveći kamen i s' konopče ga vežem oko gušu i da ripam u 'ladnu Moravu i tako se spasem!
- E, da znaš! Ček' malo, sam' da trknem u podrum, tamo ostao vodenični kamen od mog pokojnog deda Milojka mlinara. Dobar za to, težak, a ima i rupa u sredini, taman da lepo privežeš konopče kroz nju, da slučajno ne popusti. A imam i fino konopče viška, ostalo od Džekija kad onomad omastio točkove komšija Radovanovom traktoru. Sa' ti ja sve to lepo donesem da se ti ne mučiš... Tako. 'Oćeš i kolima da te odbacim do Moravu, tamo 'de onaj duboki vir?
- (duža pauza u potpunoj tišini) A to bi ti 'teo, a? E, sad neću!