Eeee, moj sine. Ne sećaš se tix devedesetix, ali ja ix se sećam. Tad si se ti rodio. Imao si dva kila i devetsto, bio si lepa beba. Kad si počeo da plačeš i ja sam zajedno sa tobom. Bio sam najsrećniji čovek kada su me tvoje crne okice pogledale. Tada sam imao 24, a u mojim rukama si bio ti. Moj život. Polako si porastao. Kako su prolazile godine, moj mališa, sve si bio pametniji i zreliji. Dođoše loša vremena sine. U firmi plate su kasnile po pet meseci, a ti već momčić. U borbi za život išao sam do kraja. Zarađivao sam na sve strane. Samo da bi imalo za tebe. A tvoj razum je bio sve čvršći. I onda je došao taj period. Zaglavio sam u zatvoru. Jebiga. Bio sam najponosniji na tebe. Ti si me jedino održavao živim. Majka mi je pričala da si imao sve petice u školi. Rekla mi je i da održavaš celu porodicu, i da radiš sve umesto mene. Bio si glava kuće a bio si tek šesti razred. Misliš da ne znam da poneki put nisi imao šta da jedeš, pa si jeo džem i bajati leba za sve obroke. Ali bio si jak. Video sam da si najjači. Sa 15 si otišo od svog ognjišta da bi nešto učinio od sebe. A sad? Samo pričaš... e moj sine. Misliš da je devojka problem? Promeni je. Misliš da su drugari problem? Popričaj i sve razreši. Ali najveći problem je u nama samima. Dok od sebe ne počnemo, na druge ne možemo ni da gledamo. Sine moj, žališ se na sve kao da imaš sto godina. Misliš da si sve prošao? Ali nisi. Ustvari sine moj ti si tek provirio u život, a misliš da si sve video. Saberi se sine moj. Vrela ti je glava, a ti pokušaj da je oxladiš.
