Samoubistvo na rate

Život drka, drka, djon, drka, drka d djon ritma.

Ona situacija gde si uvek žena, uvek si jeban, i, bez obzira što ti je u par trenutaka bilo kul, sad već počinje da boli, koliko god ti lagao da je sve okej i da i dalje uživaš. Sustižu te i fizičke i psihičke kamate, a ti ne znaš kuda ćeš pre. Usne se stežu, jebiga - oba primerka, ali još nekako uzdržavaš sablasni krik, jer je čoveku usadjena ona nada da će sutra biti bolji primerak života, iako u podsvesti zna da neće. Ali ko još sluša podsvest, iako je ona 99% u pravu za sve što pomisli? Niko, jer nije fora da skontaš nešto iz prve.

Otprilike, život u kojem pišeš ovakve stihove na ovu muziku.

Jebeš sam sebe u principu, jer si ti jedina osoba koju ne možeš da slažeš, već samo da si šapućeš gorke istine sa malko blažim rečima, čisto preventivno da ne bi svaki put popušio 2+ promila u samoodbrani.

Pa dokle doguraš.