Nekada, u pokojnoj nam državi, SFR Jugoslaviji, u kojoj smo imali izlaz na more, Tita i mladu Nedu Arnerić, kad je Trst bio naš a domaća muzička scena bila dobra, imali smo i nešto što nigde na svetu niko nije imao.
To nešto se zvalo "samoupravljanje".
Sama reč kaže, sami ljudi upravljaju, nema onih gnusnih kapitalističkih tlačitelja koji će robovlasnički da eksploatišu radničku klasu. San snova.
Svi su podjednako važni, svi imaju pravo da budu konsultovani kad su pitanja o preduzeću na dnevnom redu, radnički saveti, sindikati stvarno nešto značili, radnička odmarališta u Buljaricama svake godine, na kraju zlatan sat sa gravurom i penzija. Eksperiment koji je jebiga, naravno, propao.
E sad, taj što je smislio koncept znao je da su ljudi govna i da će to teško ići ako nema nekog ko će da kontroliše sva ta silna prava i privilegije koje je samoupravljanje nosilo sa sobom.
I sinulo mu.
Smislio čovek kako da obuzda one najvatrenije pobornike komunističke ideje (naročito onog dela"...svako treba da ima onoliko koliko mu je potrebno...", jer, ako je džabe, naravno da ti je potrebno 500 kutija municije za heftalicu ili 40 pakovanja indigo papira kod kuće, pogotovo ako već ne moraš da ih platiš). I čovek smisli da medju zaposlenima oni najčasniji i najpošteniji, najbolji radnici budu izabrani u kontrolni organ, koji će se zvati "Samoupravna radnička kontrola", koji će se marljivo i savesno starati o tome da se ideja bratstva i jedinstva i socijalističkog samoupravljanja dosledno sprovodi u svakom preduzeću. Djoka. Najgora jaja i cinkaroši su pristajali na to da budu clanovi SRK. Oni što su u školi zajedno sa celim odeljenjem pobegli sa časa, pa se vratili i izdrukali sve, taj tip ljudi. Brojali ti koliko spajalica koristiš po danu, koliko si puta išao u klonju, da li nosiš hemijske kući pa podnosili detaljan izveštaj upravniku. Niko ih nije voleo ali su ih zato svi mrzeli.
E to je bilo nekad.
Danas pod ovim pojmom, šifrovano, podrazumevamo najbolje drugarice naših lepših i nežnijih polovina (pogotovo drugarice muškog pola, jer poturice su uvek gore od Turaka) koje rade isto što je radio i ovaj organ. Cinkare te ako te vide da se pijan teturaš ulicom pored kafane a devojka misli da sa društvom gledaš najnoviju adaptaciju Romea i Julije po motivima švedske spisateljice koja je feministkinja a bogami i lezbejka za čiju premijeru ti je dala karte koje je dobila od druge drugarice na koju nije mogla da stigne, u kojoj je Romeo biseksualni cigan a Julija pre-op transrodna aktivistkinja za prava pasa lutalica, ili ako te vide pijanog sa drugom ženskom kako razmenjuješ pelinkovac, pljuvačku, špric ili reproduktivni materijal a devojka misli da si otišao da se vidiš sa drugarom iz vojske iz Titovog Velesa ili uopšte ako te zatekne bilo gde ne bi trebalo da se zna da si se zatekao. Pijan.
Naši najveći dušmani.
Jebiga, samoupravljanje je nestalo ali je pojam ostao.
- Lave, sve sredjeno za one dve klinke !
- Nemoj da pričaš ?
- Večeras jebemo, nalazimo se u kafiću prvo, posle ih vodimo kod tetke u stan, otišla je u Jošaničku Banju da leči hemoroide, nema je 7 dana, sve sam pripremio, sklonio sam slike svih pokojnika iz spavaće sobe, pobacao sam prazne tube Faktu gela i kupio 2 flaše jeftine vodke, energiju ili djuseve ćeš ti, jebiga, skupo, i ovo do sad od koga je, mnogo je...
- Vrh, samo da zaperem muda a i malo istrimujem i krećemo...(ispred kafića, sat kasnije)
- Tebra, 'alo 'alo gde ćeš, obustavi, ne ulazimo, STANI JEBOGA TI KAD KAŽEM, STANI !
- Šta ti je magarac, pa em kasnimo jer si ti prao to malo muda sto imas i sto si krčio tu amazonsku prašumu dole pola sata, em su stigle, em ćemo da pokisnemo k'o mačić što stojimo ovde na kiši, eno vidim ih odavde, šta 'oćeš sad jebem ti kera ?
- Samoupravna radnička kontrola...
- Št... A ? GDE ?
- Unutra, sto pored, i za tebe i za mene, ako nas vide ova lezbejka odmah zove i moju i tvoju i najebali smo...
- Ovo samo meni može da se desi... PU ! Okreći, vraćamo se... I nije lezbejka, peder je... Zove se Jadran...
- Nije vala peder nego je pederčina...
- Vaistinu...
