U našem Zoo-vrtu živi jedan pospani krokodil. On uvek drema i nikad se ne pomera. Dosadni posetioci ga gađaju novčićima u nadi da će on da se pomeri, a neko čak baci i kamen. Ali njegov oklop odbija sve dok se on sunča na zubatom suncu. Samo bi ponekad kada ga neko odvali granitnom kockom preko leđa poskočio, a onda bi se vratio u prvobitno stanje. Ko ga je pažljivo posmatrao video bi da uprkos tome što je u sivom i depresivnom praznom bazenu on ima neki zluradi izraz lica nalik na osmeh. Zadovoljan, ali zloban osmeh. Niko ne zna uzrok toga. Što se krokodila tiče, ni ne treba da zna. On igra na kartu beskonačne ljudske gluposti.I jako dobro zna da će mu jednom neko prići preblizu da se uveri da li je živ. I tada će trijumfovati. Uješće što jače može i podsetiti se starih dana kada je žario i palio močvarama afrike...To će se sigurno jednom desiti, kao onomad kad je onaj mentol gurnuo ruku u kavez da pomazi tigra. A vremena ima...Ne žuri on nigde.
A:-a reci braćala, koja zajebancija a? Naučili smo majmuna da puši. Onaj čuvar, puvanjak matori nije nam smeo ništa. A onda se drao na one klince što su mu dali kokice!
B:-To je bila moja ideja šabane! Nego vidi krokodila kako kunta! Boli ga tukson za sve. Jel` bi imao muda da mu staneš na rep i da furneš?
A:-Ma zajebi brate. Neka pravila ipak treba poštovati. Što je sigurno, sigurno je.
B:-Pravila su za sise. Čvrsti momci rade šta hoće. Samo me gledaj!
(preskočio je zidić i stao na rep krokodilu pobedonosno) A? Šta kažeš?...Žuto oko sa izduženom zenicom i tri kapka nonšalantno se otvorilo, zubat osmeh zaigra na krokodilovim usnama...Ko čeka dočeka!
