Sanjarenje jednog zarobljenog krokodila

У нашем Зоо-врту живи један поспани крокодил. Он увек дрема и никад се не помера. Досадни посетиоци га гађају новчићима у нади да ће он да се помери, а неко чак баци и камен. Али његов оклоп одбија све док се он сунча на зубатом сунцу. Само би понекад када га неко одвали гранитном коцком преко леђа поскочио, а онда би се вратио у првобитно стање. Ко га је пажљиво посматрао видео би да упркос томе што је у сивом и депресивном празном базену он има неки злуради израз лица налик на осмех. Задовољан, али злобан осмех. Нико не зна узрок тога. Што се крокодила тиче, ни не треба да зна. Он игра на карту бесконачне људске глупости.И јако добро зна да ће му једном неко прићи преблизу да се увери да ли је жив. И тада ће тријумфовати. Ујешће што јаче може и подсетити се старих дана када је жарио и палио мочварама африке...То ће се сигурно једном десити, као ономад кад је онај ментол гурнуо руку у кавез да помази тигра. А времена има...Не жури он нигде.