Bio jednom jedan dečko po imenu Kandidat koji je odlučio da upiše fakultet u inostranstvu jer su svi drugari iz gimnazije već odlučili da idu tamo, neki od njih su već položili i prijemni ispit a par je i dobilo stipendiju zbog dobrog vladanja. Iako dotični Kandidat dobro zna i sam da se do sada samo zajebavao u 4. godini srednje i kvazi radio ono što je uprava fakulteta objavila u zborniku prethodnih prijemnih ispita, sa velikim elanom ubeđuje svoje ukućane da će se sve promeniti kada položi taj prijemni i da će kada upiše fakultet sve krenuti na bolje, biće studentskih kredita i besplatnog smeštaja u domu, samo da izvadi studentsku karticu i personalizovanu BusPlus karticu da ga čike validatori ne izbace iz prevoza.
Zadnjih nedelju dana pred prijemni Kandidat se pošteno lešio od alkohola, prvo na maturskoj večeri a potom i na punoletstvima kod loma ljudi koje i ne poznaje, makar ne lično, dodao ih je na Fejsu joše pre metar dana. Za ispit se spremao, da ne grešim dušu. Prelistao je par puta pitanja sa prethodnih prijemnih ispita, čitao naglas da ga matorci ne smaraju da iznese đubre do obližnjeg kontenjnera 350m odatle vazdušnom linijom, ili da opere kola dok ima vode jer je posle 20h slab pritisak, da bi majka na miru mogla da ispeče gibanice za njenog studenta dok još ima jače struje i dok strujomer ne preskoči na skupu tarifu. Na kraju je ćale po povratku sa posla morao da ide do kontejnera i kada se vratio stigao je i da opere starog Jugića pre nego što se gibanica skroz ohladila. Znanje koje je Kandidat dugo sticao i usvajao prema onome što je uprava fakulteta napisala u zborniku radova je na kraju otaljao čisto da se ne cima više sa time, kad već ima rođendan u 22h kod neke male iz Politehničke koju ortak iz klupe zna sa nekog mitinga.
I tako, mic po mic, dođe i taj prijemni ispit. Kandidat tog jutra skonta da je svo znanje koje je usvajao do tada bilo nepotpuno i da jedva na mišiće može da izvuče dovoljno poena da se upiše na fakultet na samofinansiranju, o trošku njegovih matoraca koji su krivili kičmu i kvarili vid 40 godina ne bi li njihov ponos i dika jurio Švabice i Francuskinje po inostranom fakultetu. Roditelje ostavlja da kubure sa njegovom školarinom, putarinom, sa silnim ekskurzijama i užinom, a on odlazi na dalek put, sa namerom da nešto učini za sebe. I za druge naravno, uvek je svima pričao da nikada neće zaboraviti na familiju i na komšije kad postane neko i nešto. Ali prvo sebe da obezbedi.
