Sindrom kladioničarske zavisnosti

Kada si se toliko puta kladio, da je tvoj mozak sada ubacio u automatik i nekontrolisano pravi kombinacije za tikete. Dobro ne baš u potpunosti nekontrolisano, ali bez tvog aktivnijeg učešća, jer mu sada ti samo daješ savete tipa: "dobro je" ili "ovde fali još ovo". Gde god da pogledaš vidiš potencijalne kombinacije, sve sami brojevi i slova, svuda oko tebe su konačni ishodi: 1, 2, X, prelazi X-1, 2-1, golovi 2-5, 0-3, i razne druge kombinacije: GG, UG 2P 1-3... Ne zaustavljaš se tu, već praviš tikete sa sistemima na osnovu teksta i brojeva telefona u halo oglasima. Iako tokom školovanja nisi, a i sada verovatno nemaš pojma šta je to sistem u matematici, smatraš da te je kladionica konačno i tome naučila. Zajebao si se žestoko. U pravljenju tiketa, osim tvoje "pomoći" tvoj razuzdani mozak dobija još jednu mnogo važniju pomoć. Naime, u tvojoj glavi kao eho odzvanjaju hrapavi i alkoholičarsko-pušački glasovi, koji često prekidaju jedni druge međusobno svađajući se. To su glasovi iskusnih kladioničara, ljudi zaraslih u bradu ko Gandalf, koje su sopstvene žene odavno oterale od kuće. Oni koji stalno obitavaju u kladionicama, sada obitavaju i kao demoni u tvojoj glavi: "odigraj dddrugu finsku ligu, Viikingit iz dvojke u kec..."; "nneee, odigraj na Volta Redondu, golove 4+, hjaaak puu...!"; "pppusti ti tog Milana što lupa, ma nemaju oni poooojma, odigraj dddrugo poluvreme kornere...". U periodima povratka u svesno stanje glasovi se utišavaju i gube u mračnom ponoru između tvojih moždanih sinapsi, odakle će ponovo kad zatreba doći, a ti po ko zna koji put lažeš sve druge a najviše sebe govoreći: "e više neću da se kladim!"