To je kad misliš da si u svakom smislu poseban, ponekad misliš da si i najbolji, ali to što si najbolji nikad ne može da dođe do izražaja, jer te, je l' te, svi ostali mrze i ljubomorni su na tebe i gledaju da te sapletu na svakom koraku. Neki idu tako daleko da misle da su toliko posebni, da je priroda jedino njih obdarila mozgom, čak i da ne mogu ni da umru, da je smrt samo za patnike. Vrlo često se ovaj poremećaj dijagnostikuje kod ''neshvaćenih'' umetnika i kvazi-intelektualaca. No, primeri iz života govore više od hiljadu opisa...
- Jesu li te primili na posao?
- Nisu. A i zabole me, budale.
- Što, šta je bilo?
- Bilo je to da sam ja tamo bio najbolji od svih kandidata, a nisam primljen.
- Kako znaš da si bio najbolji? Koliko znam, ti nisi imao neki prosek na faksu, ali aj' nema veze to, nego što se ničim nisi bavio u struci, nemaš nikakvo iskustvo, nisi volontirao nigde, nisi ništa pisao, a oni verovatno traže nekog ko ima makar neko iskustvo...
- Nema to veze, bre! Ja imam originalne ideje koje su drugačije od ideja svih tamo retarda što se prijavljuju! Oni i nemaju ideje! Sve su to degenerici bez dva grama mozga!
- A to li je? Pa su sad poslodavci ljubomorni i usrali se da im ne preuzmeš fotelju?
- Pa, da! Kad su degenerici!
