Siroma' sam, al' volim da živim

Посао нема, а од пољопривреде слаба вајда. Живи са мајком и бабом, и као једина мушка глава, он је домаћин. Отац му се пијан смрзао у снегу још далеке '89-те и од тада зна само за рад и одговорност. Није ни помишљао да напусти село. Ту је ипак свој на своме. Иако ускоро пуни 36-ту, нема сталну девојку нити је уопште близу женидбе. Кад мало боље размисли, једина девојка коју је икада имао је била Радмила из суседног села и забављали су се нешто кратко док су учили средњу угоститељску школу у Младеновцу.  Она се удала још на другој години за неког клошара из Врчина и деца су јој већ тинејџери.
А труди се Милутин и дан данас да нађе неку. Где год чује да има цура за удају, он иде тамо, као послом, не пропусти да посети продавнице и бирцузе у радијусу од 5 километара од удавачине куће, не би ли што јасније истакао своју кандидатуру.  Једном је замало, са неком групом пештерских нежења, отишао и у Албанију. Ипак, баба га подсети да прадеда Саватије страдаше од арбанашког метка 1915.-те при повлачењу, те одуста у последњем часу. Сада, док у глуво доба лежи на стогу сена и удише бехар процвале трешње помешаног са мирисом покошене младе детелине,  осећа како му се горка суза, негде из утробе пење уз грло и јури кроз нос, те се таложи у крајевима очију. Као да му је самоћа лично узурпирала део тела испод дијафрагме и временом се, као каква болест, ширила према кичми и ребрима изазивајући неподношљиву тескобу.
Рукавом ручно везене кошуље обриса провидну кап која се заустави на ободу вилице, те стеже зубе. Намах се наљути на самог себе због овог тренутка слабости. Уложи доста напора да се натера да мисли како ће сутра одиграти своју 288.-му утакмицу за сеоски клуб и то као капитен и командант одбране. Играју у Умчарима, тамо има доста стасале женскадије, а он вечерас није у кафани, иако је субота и трешти музика, играће као змај. Па онда у понедељак треба да стигну премије за млеко, а у петак већ почиње вашар у Тополи, ето и њега тамо, поделиће трошкове бензина са комшија Митром, бог да их види.
Опет му на памет паде Радмила из девојачких дана и њене позамашне, тешке груди и овога пута га запљусну топли талас милине у доњем делу стомака. Милутин се скоро гласно насмеја, те поче да откопчава своје тежачке панталоне од грубог сукна. 
Месец, који већ беше стигао до Дунава, лагано се окрете да провери да Шумадију оставља у најбољем реду ове прелепе ноћи. Авалски торањ се могао заклети да су се месечеви кратери на трен развукли у нешто што неодољиво подсећа на шеретски осмех.