Jok. Nije to ona po učiniocama s dve pripadajuće stolice, negde pokidana, negde ne, izlepljena žvakaćim gumama i stolnim tetovažama tipa Sara mwah, Žjole kralj i slično.
Školska klupa je ona klupa u dvorištu škole, uopšte nije nužno da ima oblik klupe. Mogu biti dve letve naslonjene jednom stranom položenih na neubetoniranu gomilicu gvožđa i cementa a drugom stranom naslonjenih na koznašta, moguće i samu travu ili ono što je od nje ostalo ugaženo godinama što tvojih što tuđih tabana.
Na toj klupici si gledao druge mangupe čekajući svojih pet minuta slave. Sedeli su tu, dodajući jedan drugom čašćenje matere, prvu cigaretu, prvi džok, fore zajebanih, dodavao im flajku vode, šta god treba, išao si. Nekad oko mrakače tu bi padao mrak, padale bi žvake.
Došao si i ti jednom na klupicu. Kralj si. Prosipaš fore, gledaju te junoše.
Kratko bilo trajanje.
Al uvek ćeš se nasmejati kad kraj nje prođeš. I nećeš dati da je ruše makar da grade najveći tržni u blizini. Jebe ti se i za posao koji gubiš i ostale male sitne a logične nepravde. Ne daje se školska klupa, ostalo nek' ide u pičku materinu.
