Osoba, zahvaljujući kojoj veliki broj mladih, rođenih osamdesetih godina prošlog veka, pamti bombardovanje Srbije kao jedan od najlepših perioda u životu. Svaki put kada to od nekoga od njih čujem, naježim se, i pomislim: Kakav li im je onda život, taj čovek omogućio pre i posle bombardovanja ?
@iskusni interpretato
Tragično.
A duh S.M. i dalje živi...kome nije jasno nek baci pogled na vladu Srbije.
Valjda zato što nismo išli u školu :). Ja sam tad po prvi put upoznala ceo komšilu iz 3 zgrade u skloništu, i svaki dan smo igrali remi u istom. To je bio jedini period da smo se i družili tako džumle (jer su obično postojale neke grupice). A nevezano za sklonište i komšije, to je bio period kad sam se prvi put baš, baš zaljubila :).
Al' ako izuzmemo komšijsko prinudno druženje, sve bi se to desilo i bez bombi - zaljubila bih se i ne bi išli u školu zbog štrajka prosvetara. Tako da evo ti plus :)
Da li je to duh S.M. ili nase genetske predispozicije?
Reket,kradja,ubistva - bilo ih je i u vreme 'ajduka, Milosa i Karadjordja.
Nazalost, naravno
Ne znam za gradove i vece sredine, ali u malim su tada bukvalno svi mestani bili kao jedan. Medjutim, kako je taj osecaj bio izazvan vestackom situacijom, tako se i po neposrednom zavrsetku bombardovanja rasprsio kao mehur od sapunice!
Jeste zalosno sto se to pamti kao lepo, ali meni je to licno osecaj najveceg jedinstva koje sam doziveo u zivotu (nazalost izazvano strahom).
U potpisu: "Rodjen osamdesetih"
PS: I ja sam se tad prvi put zaljubio... :)
Ja sam tada povalio komsinicu koja se lozila na mene duze vreme,a pre bombardovanja nisam imao muda.Bila je zena 'kontroverznog biznismena'...
Kako je NATO agresija napredovala tako sam i ja napredovao sa kreativnoscu u krevetu sa komsinicom.
A kad se bombardovanje zavrsilo,i skapirao da me ni jedna bomba nije zakacila,morao sam da dam otkaz u firmi,da se selim u drugi grad itd.
Komsija je mnogo zajeban lik...
Baš si lepo to rekao. Šest meseci nismo išli u školu i divljali smo kao u džungli, bilo nam je super :-). Sad but true.
Ја баш неки дан причам, невероватно је како и ја сам памтим деведесете по добром. А баш због тога, што смо се сваки дан окупљали. Најјаче ми је кад није било струје, па играмо тетрис под свећом, а онда дође струја и онда се чује бука к'о на стадиону кад падне гол: Вееееееее! :Д
@iskusni interpretato
Tragično.
A duh S.M. i dalje živi...kome nije jasno nek baci pogled na vladu Srbije.
pre 3 godine
Komentar aktuelan i posle 3 godine.
Eh, zgrozim se od tog perioda iznuđenog radovanja i suludog života, koji je na žalost mnogima ostao highlght...+