Vrlo neprijatna i neobično zarazna pojava. Na svakoj sahrani mora se naći neko ko će da se smeje, i koliko god da se trudi da se uozbilji, ispadne još gore. Što je najcrnje, ne znaš ni zbog čega se uopšte smeješ, i trudiš se na sve načine da prestaneš, ali neće. Ne uspeva ni razmišljanje o tužnim i ozbiljnim stvarima, problemima, debelim dlakavim ženama, gledanje u zemlju..Iako držiš ruke na ustima da se ne bi nasmejao na glas, budeš primećen i ispadneš nekulturna i nevaspitana seljačina u očima ljudi koji potpuno ozbiljni pričaju o sportu, politici, cenama goriva i seoskim švaleracijama..
Kada čovek umre, to veče se u njegovu kuću skupljaju porodica, familija, komšiluk i prijatelji. Deca i unuci se separatišu u jednu sobu, i krene priča o pokojniku, sećanje na lepe trenutke, a onda krenu dogodovštine iz života preminulog, i, na kraju nehotice svi počnu da se smeju. I to nije ni loše ni sramotno, jer pokojnik svojoj deci smeh nikada ne bi zamerio. A ako već postoji razlog da se ljudi smeju kada ga se sete, znači da će biti upamćen po nečemu lepom, i može biti spokojan i srećan.
