Sponzoruša u autobusu

Незапослена. Тренутно нема мужјака, и осећа се неугодно и рањиво због тога. Навикла је на мекано седиште аутомобила, не на стајање у аутобусу. Нема кеша за такси, јер нема ни спонзора, а далеко било па да се стварно запосли.
Никада не седи, како због одеће која не трпи савијање, тако и због пароле "нећу да седам на то прљаво седиште, ко зна ко је све ту седео", иако су на њој седели гори типови него што ће их то седиште икада видети. Рачунавши и оног лудог лика што проповеда смак света и чукљеве (Знате га. Ако не њега, онда њему сличне).
Нервозно стоји, у ишчекивању завршетка агоније гужве и присуства грађанства око ње. Гади јој се све.
На својој станици излази, тетурањем јасно показујући зашто се уопште жртвовала да буде у аутобусу. Ко ће да хода онако дуже од станице до ловишта? Граби телефон и почиње да се изјада некој колегиници, и попут звечарке одлази.