Lik u ćošku kafane. Ili ne mora samo kafane, u uglu života. Prodavac lozova koji ne učestvuje u izvlačenju. Buljavih očiju, dugačkog nosa, ispijen, mršav, rakijaš. U nekom kaputu dva broja većem briše smrznut nos dužim rukavom pa onda stiska čokanj i liže polako svoju dozu rakijštine dok i ona ispija svoju malo veću dozu njega. Na slici nebeske kafane koja se skoro pojavila po fejsovima nema njega, jer naravno kad bi gore bila poseta svi bi navalili na Gidru, Paju i Zorana Radmilovića kao da su stari drugari, pri čemu bi ih ovaj zadnji terao slasno u kurac, al niko ne bi primetio Srdoča. Uostalom, i šta će mu sve to, on pijucka polako i čeka svoj ekvilibrijum, kad sve bude na svom mestu, u ravnoteži, rakija, kisela, kafa, prošlost, budućnost; a to nažalost ne traje zauvek, jer rakija ipak pretegne, pa smulja sve to u sebe, ko u crnu rupu slivnika.
- Jaooo ko je sad pa ovaj čiča, gleda na ovamo, samo da ne smara nešto...
- Ti ne znaš ko je to?
- Pojma nemam, alkos neki?
- To ti je Srdoč, budalo, glumčina, i nije alkos nego dođe da popije po jednu da se zagreje, čovek je bre u poslednjem trenutku vraćen sa streljanja, pa i nek popije, a ne ko ti, ližeš to pivo, kao teško ti u životu, fale ti pare za vikend u Pragu i smaraš me ovde jer nemaš za ajfon usrani il šta već.
