Ako ste imali tu ziljavu sreću da se krajem prošlog veka okotite na prostorima bivše Juge a vaši roditelji iz nekog nepoznatog razloga ostali u istoj (iako su mogli da zapale za Kanadu, Australiju, Saturn), onda ste imali i nesreću da vas još od malih nogu u tvrd i nadasve socijalan san uspavljuje neka od fekalnih izlučevina iz pera gospodina Siniše Pavića. Tu pre svih (izlučevina) mislim na "Bolji Život"...jer je onaj u Kanadi, jelte, gori.
I ako mi sa današnje distance pomenuta serija deluje kao balega u izmaglici, rečenicu iz naslova pamtim kao prvi liz ženske bradaje u tinejdž danima, dom za učenice, Krunska, Beograd. Pamtim ne zato što je ta bradaja imala ukus Aranđelovca ili alkohola u mojim ustima već zato što vazda osetim, kao i tada što sam osetio polno zadovoljstvo pobede...ne obavezno tim redosledom.
Jer naslovnu rečenicu u toj čuvenoj osmomartovskoj epizodi izgovara tipično nebeski vozač JKP-a dok šmrk njegovog tipično nebeskog kolege, osim ulice, prska i visokoštujuću gđu Hadživuković koja, eto, iziđe da na veliki ženski praznik prošeta svog kera, Arona.
Hoću da kažem - i Pavić nekad zrno ubode.
- Si blizu više, aman?!
- Aha...mmhm...evo ga, evo ga...još malo, još mmalo...aaaaa SREĆAN VAM PRAZNIK, GOSPOĐOOOOO!!!
- Pa ne po kosi, stoko jedna muška odvratna!!
