Sveto mesto, iz koga se manifestuje sva magija srpskog karaktera. Sve što Srbin jeste, apsolutno postaje u svojoj avliji.
- Ženo, skupi te zavese, komšija Đemalj opet šeta go po dvorištu...
(čuje se krik iz dečje sobe ispod)...* * *
Na ulici, čovek zastaje pred kapijom, ne bi li pročitao natpis na kapiji svog komšije: Pas ujeda. Zastaje da promisli - imao je nekada rasnog psa. Bilo je to jedno vrlo pitomo i lepo stvorenje, koje da se gotovo i nije čulo, jer mu je uvek bilo vruće, zbog lepog i belog krzna. Njegov komšija ga je otrovao jedan dan jer je smatrao da pas laje, iako se pas nije ni čuo. Godinama već, ulični mešanac čiji je vlasnik up. komšija-trovač laje iz sveg glasa na svaki listić koji padne i uznemirava sve u komšiluku. "Brani kuću" - govori njegov vlasnik, iako svi znaju da taj pas pobegne čim ga neko pogleda.
* * *
- Drage komšije, vaš zid je u mom dvorištu, stoga te cigle pripadaju meni. - reći će jedan od komšija. Nedelju dana posle toga, zaista ruši zid, i koristi cigle ne bi li izgradio temelje za svoju novu kuću.
* * *
Komšinica voli da sedi pored prozora i čita knjige. Pogled je divan, jer je leto, biljke su raskošno procvetale, hortenzije mirišu, uvek je sunčano. S vremena na vreme, kroz prozor može da čuje kako njen komšija maklja ženu, a nekada i vidi. Zato, usred leta, ona navlači cvetne zavese i nastavlja u miru da čita knjige. Hortenzija ima i u dezenu zavesa.
