Stara slika iz lične karte

Ево, ова бора ми је од кафана. Иде право посред чела. Ови подочњаци су од учења, сталног блејања за компјутером и раног устајања. Двадесет година у оном брлогу од канцеларије, еј бре! Већ су почели и да се деле полако на неколико кеса. Док дођем до трајне, има ко Толе да изгледам. Ово око очију ми је од смеха. Или од жмиркања кад сумњам у неког.

Ове између обрва су ми од превише мрштења. Могло је то и да се смањи, одавно ми је постало ствар навике. Ал ратови, санкције, обуци малог, плати рачуне... Ух! Ова ситна изнад леве обрве, та ми се направи увек кад слушам неког ко ме бари, а не схвата да таквих дневно слушам по пет комада и да им знам све приче. Коса ми се проредила и већ доста оседела. Биће да је од операције, рачуна, оног удеса ономад и клинца што никако да озбиљно схвати школу. Е, да зна магарац шта га све чека, засео би да одради још то мало што му је остало.

Ове две што иду од носа до оба краја усана... Добро је да нису и веће. Одрао сам грло дерући се на кретене и објашњавајући магарцима најпростије ствари... Очи су ми се замутиле. Па да, то је од ћутања. Држим у себи и ћутим. Шефу, политичарима са ТВ-а, оном набилдованом билмезу што ме онда питао "Ша је било, маћори, ћеш те разбијем, ша гледаш бре?!", оној моронки са шалтера у катастру што ме је пет пута враћала за папире и сваки пут ме убеђивала да ми је све лепо рекла прошли пут, али сам ја идиот који не може да запамти... Од толиког ћутања сам и чир добио, ал се то не види на овој новој слици.

Добро, какви су ми исписници, за сад сам и добро прошао. До трајне.