Stari i novi komunisti

Оно што је битно у скенирању ова два културна модела, тај меки Брозов комунизам, који је већ у историјском смислу део прошлости, и неолиберализам који са изворном идејом филозофског либерализма нема додирних тачака, евидентна је једна врста културног моста, односно континуитета који произилази. Видимо један мутирани облик, у којем је Брозов меки егалитеризам мутирао у неомондијализам и није ни чудо што су то исти људи, без обзира да ли се ради о првој, другој или трећој генерацији партизана, носиоци те идеје. И да је неко раније рекао да ће носиоци целог тог западног правца бити у нашој јавности крвни, или идеолошки потомци Брозових генерала из отетих дедињских вила, људи би рекли да је све могуће, па чак и да се земља окрене наопачке, али да се то неће догодити, а ето десило нам се. Основ свега тога је да запад никада није желео да код нас охрабри, произведе и подржи ту темељну, друштвену снагу која је и створила западно друштво, ту снагу верујућих, стрпљивих, радних, конзервативних људи. Запад је заправо желео марионетске режиме, марионетске појединце, желео је да овде има свој интерес, и да тај његов интерес буде интерес стварања неких банана држава, банана република, да би их лакше контролисао, а не друштва која би била слична западним друштвима. Он, где је желео да их створи, он их је стварао и заокруживао је ту границу. У случају Србије је очигледно да он не жели западну државу у правом смислу речи, већ да жели једну врсту неке колоније, а није ни чудо да тај проевропски српски човек заправо у глави несвесно конструише Брозову дембелију и каже „Ево, даће нам паре“, баш како се и Брозов буџет чинио неограничен, а нико није поставио питање како се прави и ствара тај буџет, у дефициту, или суфициту. Е, тако се о западу данас размишња, то је једна психолошка категорија. И не заборавите да се налазимо на једној капији дубоке финансијске кризе западног друштва, по мишљењу њихових водећих експерата и економиста, који су у случају Сједнињених америчких држава више никаквим економским интервенцијама, али чак ни производним програмима не може санирати. А ми сада идемо грлом у јагоде у ту западну цивилизацију. Ја сматрам да ми морамо ићи близу запада, али није питање „да ли?“, већ „докле?“ и „како?“... Тако да овакав начин интерпретације западног света код нас, дубоко вређа мислећег човека, осећа се огроман отпор ка тим старим/новим комунистима који су своју мантру братства и јединства сада заменили мултикултурализмом и Европском Унијом, и не знам на шта ће све то да изађе, али овај правац који следимо, за мене није никаква ружичаста будућност и да је највећи проблем што је један део наше елите црвену петокраку заменио жутом, а да у међувремену ни корак није одмакао.