Ono što je bitno u skeniranju ova dva kulturna modela, taj meki Brozov komunizam, koji je već u istorijskom smislu deo prošlosti, i neoliberalizam koji sa izvornom idejom filozofskog liberalizma nema dodirnih tačaka, evidentna je jedna vrsta kulturnog mosta, odnosno kontinuiteta koji proizilazi. Vidimo jedan mutirani oblik, u kojem je Brozov meki egaliterizam mutirao u neomondijalizam i nije ni čudo što su to isti ljudi, bez obzira da li se radi o prvoj, drugoj ili trećoj generaciji partizana, nosioci te ideje. I da je neko ranije rekao da će nosioci celog tog zapadnog pravca biti u našoj javnosti krvni, ili ideološki potomci Brozovih generala iz otetih dedinjskih vila, ljudi bi rekli da je sve moguće, pa čak i da se zemlja okrene naopačke, ali da se to neće dogoditi, a eto desilo nam se. Osnov svega toga je da zapad nikada nije želeo da kod nas ohrabri, proizvede i podrži tu temeljnu, društvenu snagu koja je i stvorila zapadno društvo, tu snagu verujućih, strpljivih, radnih, konzervativnih ljudi. Zapad je zapravo želeo marionetske režime, marionetske pojedince, želeo je da ovde ima svoj interes, i da taj njegov interes bude interes stvaranja nekih banana država, banana republika, da bi ih lakše kontrolisao, a ne društva koja bi bila slična zapadnim društvima. On, gde je želeo da ih stvori, on ih je stvarao i zaokruživao je tu granicu. U slučaju Srbije je očigledno da on ne želi zapadnu državu u pravom smislu reči, već da želi jednu vrstu neke kolonije, a nije ni čudo da taj proevropski srpski čovek zapravo u glavi nesvesno konstruiše Brozovu dembeliju i kaže „Evo, daće nam pare“, baš kako se i Brozov budžet činio neograničen, a niko nije postavio pitanje kako se pravi i stvara taj budžet, u deficitu, ili suficitu. E, tako se o zapadu danas razmišnja, to je jedna psihološka kategorija. I ne zaboravite da se nalazimo na jednoj kapiji duboke finansijske krize zapadnog društva, po mišljenju njihovih vodećih eksperata i ekonomista, koji su u slučaju Sjedninjenih američkih država više nikakvim ekonomskim intervencijama, ali čak ni proizvodnim programima ne može sanirati. A mi sada idemo grlom u jagode u tu zapadnu civilizaciju. Ja smatram da mi moramo ići blizu zapada, ali nije pitanje „da li?“, već „dokle?“ i „kako?“... Tako da ovakav način interpretacije zapadnog sveta kod nas, duboko vređa mislećeg čoveka, oseća se ogroman otpor ka tim starim/novim komunistima koji su svoju mantru bratstva i jedinstva sada zamenili multikulturalizmom i Evropskom Unijom, i ne znam na šta će sve to da izađe, ali ovaj pravac koji sledimo, za mene nije nikakva ružičasta budućnost i da je najveći problem što je jedan deo naše elite crvenu petokraku zamenio žutom, a da u međuvremenu ni korak nije odmakao.
Neka cveta hiljadu cvetova, ali da mirišu po propisu.
Spolja šlag, unutra patišpanj.
+