U prvim danima svog života, kučići se kreću jako smešno. Maleni, krivonogi i okruglasti, lelujavim i nesigurnim hodom istražuju svet oko sebe.
Jedan korak nazad, dva napred, oštar pravac, pa onda na kant, a svako malo i sednu. Ozbiljan je to put, a i veliko je dvorište.
Odlično za poređenje sa hodom pripitog čoveka.
-Snajperisao sam jutros sa terase komšiju Šilju.
-Opet pijan kući?
-Naravno. Oplako sam dok sam ga gledao. Ima onaj njegov šteneći hod, a meni suze krenule od smeha.
-Jel bauljao?
-Ma što je bauljao, al što je kod svakog drveta stao da ga zapiša.
-Pa šta? Ima čovek slabu bešiku. I ti brate kad coljamo pišaš svaki čas.
-Jeste, al ja izvadim tukija iz gaća...
Odlična defka. Voleo bih da imam opet inspiraciju kao ti sada što imaš i da mogu tako da pišem non-stop, ali ništa mi ne pada na pamet.
Mora da je zato što igram Skajrim, 'bem ti Skajrim baš.
+
Tako nekako.