Serija koja će, kada bude 50-ti put reprizivana za 50 godina, i dalje biti serija rekordne gledanosti. Da li je reditelj to postigao upotrebom crne magije ili nečeg drugog, to se ne zna, ali je činjenica da je rekordno gledana, iako se njena radnja može prepričati u nekoliko rečenica.
Naime, u SVIM epizodama se vodi diskusija o nepostojećim parama koje svi svojataju i prave planove šta će sa tim silnim milionima kad ih dobiju, pa tako Gagi Jovanović hoće za 9 000 000 dolara da kupi svoju firmu, a nema kafe u kući. Inače, ovo razmetanje ogromnim parama usred opšte nemaštine je karakteristično za sve serije istog tipa - Setimo se Vukašina Golubovića i njegove ogromne plate koju dobija od Maline, a ovamo Riska kuva kafu triput od istog soca i pravi poparu od hleba starog hiljadu godina. Ili kad Gavrilovići 3 puta zaredom gube po 20000 maraka, a Čupka nema za balsku haljinu itd.
Da se vratimo na seriju ''Stižu dolari''. Serija ne bi bila degutantna da glavni baja nije Ivan Bosiljčić, koji inače glumi opštinskog ćatu, a pred ribom ide u zabijene kafiće da ga ne bi navatali žbirovi - tzv. Bosiljčić-paranoja, jer je umislio da je neko mudo. Naravno, količina vlage koju ta riba luči na njega nije ništa u poređenju s vlagom koju luči njena keva.
Dakle, serija je surealna, degutantna, ali postoji i jedan detalj koji je čini morbidnom - scena kad vode dijalog Danilo Lazović i Milenko Zablaćanski, u kojoj mu Lazović kaže (parafraza) ''Nikad ne znaš kad može Onaj odozgo da te pozove k sebi''. Onda Lazovića strefi infarkt, a Zablaćanski se nepune dve godine kasnije skuca u mercedesa i pogine.
A serija i dalje održava rekordnu glednost...
