Pitanje koje nije pitanje. Više je kao neko izražavanje saglasnosti i razumevanje situacije. Odobravanje kroz pitanje na koje ne očekujemo odgovor.
-Šefe, šta to čujem? Mile Lopata je suspendovan?
-Za sad. Videćemo šta i kako dalje.
-Pa šta je to bilo? Čujem neka frka u svlačionici brazilskih odbojkašica?
-Ma da. Prijavile su da im je neko trkeljisao torbe i ormariće.
-Što me to ne čudi? Kriza šefe. Ljudi kradu šta stignu. A šta je Mile usrao?
-Pa došao je prvi na uviđaj i zatekli su ga kako im njuška gaćice.
-Auu! I onda?
-Pa, on se branio da je sve to deo istražnog postupka.
-I nisu mu poverovali?
-Naravno da nisu.
-Što me to ne čudi?
Ja bih turio i "to" između "me" i "ne čudi". Nekako smislenije. + svakako, a posebno dopadanje na primer.
A mislim i da znam zašto. Promenio si naslov, ali ne i poslednju rečenicu u primeru. Stavi "to" iz naslova tamo i voala :)
+
Bravo!