
Израз који се користи да опише бескрајност равнице и монотоност непрегледних поља.
Брате, гдје год да одаламим поглед, не видим ништа. Све исто, једнолично, обично. Сунце се попне високо, и као да не планира да слети доле, да спава. Небо се рашири до бесмисла, ваздух као да ћути. И све ти се чини тако близу, а опет знаш, све ти је далеко.
Знаш, недостају ми моја брда. Горда, љуљају се на хоризонту, једно друго дозивају, клањају се сунцу. Недостаје ми онај сутон, искрен и прошаран бојама заталасане шуме, која дише, надима се, поносна.
А не овде, гдје сунце за тикву залази...
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
лепо, баш лепо.+
Uvek ću više gotiviti ravnicu od brda, a dobar izraz +
Генијалан израз. Лијепо дефинисано, момачки! +++
Литерарно добар пример... +
+++