
Израз који се користи да опише бескрајност равнице и монотоност непрегледних поља.
Брате, гдје год да одаламим поглед, не видим ништа. Све исто, једнолично, обично. Сунце се попне високо, и као да не планира да слети доле, да спава. Небо се рашири до бесмисла, ваздух као да ћути. И све ти се чини тако близу, а опет знаш, све ти је далеко.
Знаш, недостају ми моја брда. Горда, љуљају се на хоризонту, једно друго дозивају, клањају се сунцу. Недостаје ми онај сутон, искрен и прошаран бојама заталасане шуме, која дише, надима се, поносна.
А не овде, гдје сунце за тикву залази...
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.
лепо, баш лепо.+
Uvek ću više gotiviti ravnicu od brda, a dobar izraz +
Генијалан израз. Лијепо дефинисано, момачки! +++
Литерарно добар пример... +
+++