
Израз који се користи да опише бескрајност равнице и монотоност непрегледних поља.
Брате, гдје год да одаламим поглед, не видим ништа. Све исто, једнолично, обично. Сунце се попне високо, и као да не планира да слети доле, да спава. Небо се рашири до бесмисла, ваздух као да ћути. И све ти се чини тако близу, а опет знаш, све ти је далеко.
Знаш, недостају ми моја брда. Горда, љуљају се на хоризонту, једно друго дозивају, клањају се сунцу. Недостаје ми онај сутон, искрен и прошаран бојама заталасане шуме, која дише, надима се, поносна.
А не овде, гдје сунце за тикву залази...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
лепо, баш лепо.+
Uvek ću više gotiviti ravnicu od brda, a dobar izraz +
Генијалан израз. Лијепо дефинисано, момачки! +++
Литерарно добар пример... +
+++