Fudbal, onaj dečiji, kad su se pravile stative od kojekakvog kamenja i cigala. kad je teren bio livada ili nečije poveće dvorište. Kad pravila nisu bila tako bitna i kad se tuklo oko toga ko će nositi ime najaktuelnijeg fudbalera. Kad su se deca kući vraćala oznojana i zelena od silnih klizenjaka i bacanja po travi zbog prikazivanja veštine simpatijama iz komšiluka, a roditelji im ništa nisu prigovarali. Kad nije bilo previše tehnologije, i nije ništa bilo bitno sem druženja i igranja.
*Sin sedi već ceo dan i igra PES*
Mama:"Pa koliko si tu već, dete? Oslepećeš od toga".
Sin:"Pa vidiš da sad igram najvažniju ligu, a i sad će doći drug da igramo jedan protiv drugog".
Mama:"Šta će ti to, idi napolje, diši malo, igraj se".
Sin:"Ma šta bre, vidiš da je ovde dobro, napolju je vruće i mogu se uprljati".
Tata:"Šta bre vruće! I treba da je vruće! 'Oćeš da imaš sto kila? Samo sediš tu k'o šlogiran. Kad sam ja bio mlađi, mi smo išli napolje da se šutujemo, a ne tu neke igrice. Gasi to i momentalno po loptu"!
Sin:"Samo da sačuvam"...
Tata:"Ma sačuvam ti ja, 'oćeš ćušku? Gasi bre"!
Ahhh odavno nisam video decu da se igraju napolju, a živim preko puta obdaništa.
Tamo gde sam ja sa ostalom decom igrao futbal, odbivanke, deset-devet i viktorije sada su zgrade i parkinzi, a tamo gde smo igrali žmurke ili igrali lopova i žandarma je pusto i nema smeha dece u trku, nema nestašnih podvala i jurnjava.
Tužno...
odlicna +++ samo sto smo mi igrali lopte.