Negde u leto 1986, kad sam završio četvrti razred, na svadbi moje sestre od strica, u selu, kuća do moje, pevala je Ceca Veličković. Devojčica, tek završila šesti razred, još nije prošla kroz pubertet, lepa i slatka. Ja kao i svi klinci tih dana iz komšiluka, u pauzi oko muvanja oko roštilja, gledao sam u Cecu non stop. Toliko sam se bio zaljubio da sam našao neki slamnati šešir koji smo koristili kad smo brali višnje, oprao ga, stavio, dobrano nakrivio i koristio ga da kroz njega gledam a da ona to ne vidi.
Svadba je trajala tri dana, prvo veče kod nas, drugi dan kod nas došli svatovi, gde je svirala njihova muzika, neki čobani, budale, i treći dan, kod mladoženje, opet naša muzika i opet Ceca. Upoznali smo se, pozdravili i toliko. Od tog zaljubljivanja ostala je slika pijanih gostiju na kojoj se vidi njen lakat sa mikrofonom u ruci a samo ja znam da je meni pevala "zelene oči bile su moje".
Priča bi se tu završila da posle 4 godine i 2 albuma Ceca nije bila u žiriju medjuopštinskog takmičenja za recitatore. Da, da, lepo sam napisao, takvo je vreme bilo, oruk, Gazimestan, nacionalni ponos, ne damo Kosovo i Ceca na takmičenju recitatora. Pogadjate, javila mi se i ja sam prošao dalje. E sad, na sledećem, regionalnom nivou je bila Draga Jonaš Ilić, koja je, za one koji znaju, bila i otac i majka dikcije i pravilog izražavanja na RTSu. NE, i tu sam prošao dalje. Na republičkom, e tu me Sergej Trifunović sačekao "na krivinu" i pobedio.
Pa sad vi vidite, Sergej ili Ceca???
