Taze golupčići

Пар људи чија иритантност у почетним ступњевима везе може да се пореди са једним од оних дана када вас ујутру прерано пробуди комша са моторком, јутарња кафа вам покипи, новине вам преседну од културно-спортске рубрике оног што је режирао "Лисице", а онда укључите ТВ и набасате на Сању Маринковић како прича о свеже прочитаној књизи Паола Коеља.
Вама је непријатно у њиховој близини, јер је њима непријатно у вашој. Шапућу и смеју се сами са собом, без обзира у колико бројном друштву се налазили, као да су после две и по недеље забављања креирали сопствени мали свет "и око њега кинески зид". Одједном, различитости постају једнакости, те она сад без грешке декламује баријевску генерацију од Дике до Бине, а он пазари сабрана дела Николаса Спаркса. Свако на свој начин помало запоставља друштво. Истовремено, једно другоме постају заједничка инспирација, те он, кога ујутру мрзи да почеше муда, сада без проблема иде на Шумадија фест да би слушао бендове који му се баш и не свиђају, а она, којој је и кајгана проблем, прави храну за његове мајсторе, јер су му родитељи на мору. Одједном се све може и све је достижно. Трач-партија са другарицама је одједном богатија за још један сегмент - оцењивање квалитета чишћења крајника и брзине стврдњавања брадаја од један до десет, а друштво са фудбала ће чути још једну ловачку "сукн'о сам јој га ко Прлаин Павићу" причу.