Formalnost koju obavljaju oni koji su se od svojih kuća otisnuli u neki drugi svet.
Naime, lepo je sa svojom majkom prozboriti koliko toliko. Ipak je njima uglavnom dosadno bez nas i jedva čekaju da nas vide, pa koliko god da ne valjamo. Ali vremenom to postane prost skup pitanja i odgovora. Svakodnevni ritual, postane praktično rutina, pa iako znamo da nema ništa novo, i nema neobrađene teme, neki razgovor mora da teče. Pitanja su kratka i laka, a odgovori uglavnom još lakši.
Sve to, svaki dan bar po jednom.
- Molim.
- Zdravo sine.
- Zdravo.
- Kako si?
- Dobro.
- Šta radiš?
- Učim. (šta god radili ovo je najbolji odgovor)
- A, dobro, neću onda da te zadržavam dugo. Jel' imaš pare?
- Imam.
- Dobro. A jesi li gladan?
- Nisam.
- Jel' imaš šta da jedeš?
- Imam.
- Jel' ti hladno.
- Nije.
- Jel' imaš ćebe.
- Imam.
- Jesi ti to nešto promukao?
- Nisam.
- Aha... Dobro. Jel' učiš?
- Mislim da sam ti to već rekao.
- A dobro. Kad će ispiti?
- Za dva meseca.
- Jesi li imao neki kolokvijum skoro?
- Nisam.
- Dobro. 'Ajde neću da te zadržavam više. Zdravo, čujemo se sutra!
- A kako je kod vas?
- Ma dobro. Tata cepa drva i tako...
- Dobro, ajde ćao.
- Ćao sine.
