Noćna mora svakog šefa, direktora ili takvog nekog glavnog kurca ekspoziture iz unutrašnosti.
Pošto je, jelte, većina sedišta firmi u BG-u, telefonski poziv ka srži kompanije uliva strah u kosti na samo pominjanje te pojave, jer misle da su preko puta žice bića sa tri ruke i četiri noge koji preko fona mogu da te zalepe šakom u glavu. Ova pojava se sa šefova prenosi i na ostale zaposlene koji prekidaju vezu kad ih zove tetka iz glavnog grada.
- Rajko, imamo problem oko sume novca.
- Ne zovi me Rajko nego gospodine direktore, jebem te blesava. Šta je bilo?
- Nešto nije dobro, i minusu smo 465 dinara. Ne možemo naći grešku. Mislim da trebate pozvati Beograd.
- Auff :otkopčava gornje dugme košulje i znoji se po čelu:...
- Alo, alo, jel to Beograd?
- Jok, ja sam Mara, ovde kuvam kafu, ali sekretarica ode negde pa kaže da se javljam dok se ne vrati.
- Dobro, zovete se Mara, ali iz Beograda?
- Ne, ne, ćaća mi je došao sa Kosova, a mater iz Like, ko zna gde su se spanđali, valjda preko nekih zajedničkih prijatelja.
- Ne pitam vas to, nego da li ste sad u Beogradu u glavnoj ekspozituri naše banke?
- Ma jesam, ali putujem svaki dan. Nekad autobusom, a nekad me i muž vozi, skupo gorivo vražiju im mater američku, šta smo im mi krivi. Jedva čekam da se Šešelj vrati, biće revolucija!
- O jebem ti mater i tebi i mužu i ćaći i Beogradu, jebene budale narkomanske. Mrš u kurac, jebite se manekeni!
