Teorija propasti srpskog sporta

Поново пораз. Као и небројено пута до тада, момци су показали таленат, пружили снажан отпор, одиграли квалитетно. Мало је недостајало. Врло мало. Неки би то назвали недостатком среће. И сада се поставља питање, зашто се то само нама дешава? Зашто нас Бог не погледа само једном? Зашто се сваки меч, у сваком спорту, завршава тако што наши тренери дају за медије изјаве како су борбено одиграли, али је противник имао више среће? Част изузецима (читај: ватерполистима).

Да бисмо одговорили на ово питање, морамо се вратити у прошлост. Не толико далеку, али ипак довољно удаљену да нам се један догађај, иако урезан у сјећање сваког Србина, донекле потисне. Година је 1997. Спорт - кошарка. Европско првенство, утакмица против Хрватске. Задње секунде меча, резултат је 62-61 за Хрвате. Лопту узима Александар Саша Ђорђевић, прелази преко цијелог терена и уз звук сирене погађа тројку за побједу Југославије резултатом 64-62. Када је Саша узео лопту и дигао се на шут, свих 12 милиона Срба широм свијета било је уједињено у једној мисли. У једној јединој мисли, која је била усмјерена попут колективне молбе једног народа, упућене Свевишњем. Молбе која је гласила: "Дај да уђе сад, па не мора никад више, ал' да добијемо Хрвате!"

И ушла је. Господ је чуо вапај српског народа и послушао га, али је испунио и други дио погодбе. Хоћете тако, ево вам. Тројка је ушла, Хрвати на кољенима, а српски спорт осуђен на вјечни малер. Да ли је вриједило? Вриједило је.