Tereni u Umetničkim školama.

Уметничка школа у Србији, а можда и у читавом свету има исте идеале, принципе, као и своје карактеристике а то је да се сви њени ученици не баве спортом и да њихови терени за баскет изгледају малтене као нови. Табла феноменална, неизлизан обруч, мрежица нетакнута(која се ретко среће на уличним теренима за баскет, осим ако је метална). Једноставно није да је прилаз забрањен, да је забрањено да се ту шутира на кош који махом провалите да постоји након 20 година вашег живота јер труне на том месту у највећој чамотињи, већ су и теткице које раде по тим школама потпуно избациле из ума мишљење да иза тих школа уопште постоји кош, илити уопште да постоји нека жива душа да игра тамо. Када би неко и случајно хтео да пође тамо да шутира, ако је радни дан, теткице би им галамиле и дизале џеву као да сте унели пиштољ у школу, што и указује на ситуацију о спортским активностима у истоименим школама, или ће комшије дебили за време викенда јер им реметите јавни ред и мир измуљити главу изнад прозора и гађати вас теглом за краставце.