Umetnička škola u Srbiji, a možda i u čitavom svetu ima iste ideale, principe, kao i svoje karakteristike a to je da se svi njeni učenici ne bave sportom i da njihovi tereni za basket izgledaju maltene kao novi. Tabla fenomenalna, neizlizan obruč, mrežica netaknuta(koja se retko sreće na uličnim terenima za basket, osim ako je metalna). Jednostavno nije da je prilaz zabranjen, da je zabranjeno da se tu šutira na koš koji mahom provalite da postoji nakon 20 godina vašeg života jer trune na tom mestu u najvećoj čamotinji, već su i tetkice koje rade po tim školama potpuno izbacile iz uma mišljenje da iza tih škola uopšte postoji koš, iliti uopšte da postoji neka živa duša da igra tamo. Kada bi neko i slučajno hteo da pođe tamo da šutira, ako je radni dan, tetkice bi im galamile i dizale dževu kao da ste uneli pištolj u školu, što i ukazuje na situaciju o sportskim aktivnostima u istoimenim školama, ili će komšije debili za vreme vikenda jer im remetite javni red i mir izmuljiti glavu iznad prozora i gađati vas teglom za krastavce.
Umetnička škola, moj prvi dolazak na basket, situacija 1:
Tetkice(sede i duvane cigarete ispred škole): Dečkoooo, dečkoooo, alo decooo pa gde ste pošli?
Ja: Na basket malo da šutiramo?
Tetkica 1: Ste vi normalni, ajde mr'š tamo breee! Kakav basket, kakvi bakrači, zbog tebe ću sad morati i teren usrani da počistim!
Umetnička škola, sutuacija 2:
4 ortaka igraju basket, kad odjednom eto ga komšiluk, javlja se da upozori da im remetite spavanje ili tako nešto...
Komša(sa cigaretom u ustima, vidno nervozan, nešto otprilike kao pred derbi): Alo mali, nemoj da ti izađem glavu da ti izlomim, jebem li ti oca nenormalnog! Kako su te to učili redu....
Ortak 1: Ali sada je pola 8, vreme za odmor je još davno prošlo...
Komša: Nemoj da izlazim!!!
Ortak 2: Do' roooooo više terajte se u kurac!!! Ajmo si!
