Čudan osećaj u stomaku, nema ga kad spavam, tad me muče noćne more, i nema ga u onim prvim trenucima kad se probudim, znam da nešto ne štima, ali nisam sigurna šta, kada ukapiram, teret mi se automatski nakači na ramena i ne pušta. Imam ga ceo dan, teglim ga kao konj, valjda da okajem grehe, jebem li ga. Jedina stvar koja ga plaši je rad, kada radim tereta nema, nestaje čas posla, ali čim završim eto ga opet. Forsiram ga uz muziku, znam da će još gore da postane ali probudi se neki mazohista u meni šta li, i moram da slušam ta sranja. A onda uveče, kad konačno legnem da spavam, kad bi trebalo da sam rasterećena spremna da se prepustim snovima, teret se ogromnom brzinom podigne i spusti, lupi me kao nikada do tada, svake noći sve više, od udara mi krenu suze, idu dok ne zaspim, a blaženstvo noćnih mora traje sve dok se ne probudim i zapitam: Što li su mi slane usne? Što li su mi obrazi stegnuti, kao da sam plakala....a oda se setim, i sledi dugo uhhhhh.....
Evo ga opet, spremi bisage...
