Оно што пробуди мог ћалета кад угасим телевизор у дневној соби.
Дневна соба. У њој смо мој ћале и ја, гледамо филм. Примећујем да је заспао и решавам да га пробудим.
- Зоћо! Ооо, Зоћооо!
Ништа, не буди се. После пар минута, покушавам опет.
- Ајде, бре! Буди се! Завршиће се филм.
Опет ништа. Одлучујем да га не дирам више. Кад се филм завршио, полагано сам кренуо до своје собе и успут угасио ТВ. Али, гле чуда! Ћале се оглашава:
- Ааа?! Шта је било?! Што си угасио телевизор, не гледаш филм?
Ово се 100% свима десило икс пута.
Ono što preostane naposletku. Posle bezbroj svađa, pogrešnih reči i nedorečenih misli. Ostaje tišina, tako neumoljiva, nemilosrdna, da podseća na krivicu, krivicu koja će večno biti skrivena baš u toj tišini. Da označi svaki onaj momenat, kada reči nisu prešle rub usana, svako sleganje ramenima i okretanje glave. Taj nečujni zvuk koji para uši, neprimetan za druge, a opet prejak za nas. To je tišina, u njoj hiljadu sudbina, nikad ispričanih, a opet snažno proživljenih, bezbroj suza odveć isplakanih, a nikad obrisanih. Tišina je i kada dođe život na kraj puta, pa bi toliko toga hteo reći, a onda se setiš da nisi govorio kada si trebao, pa ćutiš. A ponekad samo nekoliko reči, može tišinu pretvoriti u nešto najlepše. U trenutke ljubavi, požude i čežnje, tako da samo od nas zavisi kakva će biti. Ali bolje da ćutim, jer nisam govorio kada je trebalo...
Оно што ће да наступи (без обзира на количину буке и њен континуитет) пола секунде пре него што испалите планирани прдеж.
запањени пријатељ: јеси ли то прдно у сред кафића?
несретник: нисам ја крив што је музика одједном утихнула.
Period kada zena cuti a muskarac ne moze da dodje do reci od nje.
Doba stanovanja u porodičnoj kući koja traje od početka braka do rođenja prvog deteta, pa opet nastaje kad poslednje dete završi fakultet i nađe sebi stan.
Onih 10 mučnih sekundi,sekundi nade,kad profesor završi izlaganje svojih "zanimljivih" tema i nada se nekakvom jadnom pitanju ili bar ponekom klimanju glave dok su svi uključeni na rezervno napajanje.E tad se dostiže savršena tišina.
-Profesor:"E sad,ako svetlosni zrak prelazi iz optički gušće u optički ređu sredinu prelomni ugao je veći od upadnog...Ako bela svetlost prođe kroz prizmu,onda se ona raaaaaaaaaaaaaaaaaaazdeli na čitav spektar boja.ZAMISLITE!"
(filmski,zrikavci se čuju u pozadini)
ono sto izlazi iz necijih ustiju kad ga nastavnik prozove da odgovara
Не причамо о тишини к'о тишини, већ једном сасвим другом појму.
Дакле, то није она породична тишина, кад се ћале дере, а цела породица ћути јер је он глава куће. Нити о тишини која се догађа у вези, кад је партнерима једина опција да ћуте, нити о тишини на школском часу, када милфача, пардон, професорка српког језика, затражи комплетну тишину целог разреда како би она могла да ужива на миру и самосталном задовољству читајући зидање скадра.
Ово је тишина која се нађе у ретким ситуацијама, а када се она деси, крајње је немогуће осетити се неизбламираним илити довести себе у такав кадар и рећи како ти је непријатно. Крајњи трансфер блама.
(журка, последњи летњи дани распуста. Цео град се окупио на једно место како би причали о својим летњим подвизима)
-И тако, брате, узмем ја њу за ручицу, одведем до гајбе, пустим ремикс Колоније, пупак на пупак и бум!
-А? Не чујем те ништа, брате! Причај гласније због музике!
-Јебо сам синоћ, ал' мало кратко!
-Јебо си, а? До јаја! Шта си рекао ово кратко?
-Али мало краће?
-А?
-Свршио сам брзо!
-Штааа? Не чујем те од музикееее!
-Свршио сам за два минута!
;у том моменту, музика је нестала, очи свих људи су уперене у тебе, гледају те, и након пар тренутака почињу да плачу од смеха и ти схваташ да би највише на свету волео да ниси ни јебао;
____________________________________________________
-Опет те звао бивши, а? Јеботе, ко зна шта ти радиш тамо?!
-Звао ме је само да види шта радим, ништа више. А не радим тамо ништа што не треба. Боже сачувај.
-Шта, бре, Боже сачувај? Да се нисте и видели можда?
-Ајде причај мало тише, молим те, нисмо сами.
-Боли ме курац, бре, што нисмо сами. Сто посте сте се и цепали.
-Молим?!
-Кажем, сто посте те је јебао у дупе док си била тамо!
;шамарчина. Схваташ да те сви гледају и да си испао сељак класичан;
Suprotno bilo čemu čujnom. Kada isključimo uši pali se mozak, kod jednih brže a kod drugih sporije. Izuzetak su oni treći, njima fali određena komponenta u glavi da bi mozak funkcionisao, nažalost, tu komponentu ne mogu sami da ugrade, za to im treba pomoć nekog iskusnijeg. Dakle da nastavim, posle svađe iliti rasprave, prepirke, priče, kada nemamo šta više reći, dolazi ona, gracioznim korakom ulazi u svoj mali kabinet u mozgu, pali svetlo i počinje sa radom. Tišina nas tera na razmišljanje, ogromno duboko razmišljanje, to je njen posao. U tišini ne može proći ni sekunda a da ne mislite o nečemu ili nekome. Ona nas tera da se sredimo iznutra, ako nam dobre misli dođu u glavu svašta možemo uraditi sa njima, možemo dobiti motivaciju, hrabrost, snagu, sve ono što gubimo u buci. A opet, ljudi vole buku, tada isključe mozak, zaborave da postoje i izvrše genocid nad vremenom, dok tišina vreme troši natenane, onako kako samo ona zna. Tišina neke regeneriše, dok neke natenane izjeda kao rđa gvožđe.
Leta gospodnjeg, 25. VII 2019.
Pravih se reči uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam.
Hajde, Bože, budi drug pa okreni jedan krug unazad planetu.
Kada čovjek zastane, i kad prošlost pogleda, nekim drugim očima.
Odavde do zbilje ništa vremena, tad tišina postaje sve glasnija...
Rec koju nastavnici/ucitelji/profesori upotrebljavaju kako bi ucutali decu koja galame.
Ja sam jedan od takvih i na to odgovaram sa ,,Samo mrtva usta ne govore,,
Nastavnica:Lazare,prestani da pricas.
Ja:Ali nastavnice ,,Samo mrtva usta ne govore,,
Nastavnica:*gleda me sa besom u ocima*
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.