Transcendentni vrhunci u postojanju gradskih aleja

Ријетки су сретници који су испратили настанак једне алеје, од садње исте - до њеног врхунца и доминантно отмене препознатљивости. Што због необраћања пажње на процес стварања, што због тога јер једноставно нису имали ту привилегију. (Али Виктор је имао ту привилегију).
Те младице пречника до пар центиметара, подржане са по три летвице са странa, свакако да нису одисале оптимизмом да могу да израсту у једну елегантну алеју. Али након пар година, стабла се учврстише и стидљиво се спојише са широком улицом и тротоарима око којих су расла, правећи мале грудвице хлада, углавном служећи псима за запишавање. (Виктор је желио сову, не пса).
Стабла су већ нарасла до два и пол - три метра, незграпно носећи крошњу као пубертетлија млијечне брчиће и браду- ту је, али није то то још увијек. Дошло је вријеме да се поставе клупе у алеју.(Виктор је са совом на рамену, кроз прозор посматрао људе који су први сједали на нове клупе).
Знак зрелости, утврђивања и потпуног стапања једне алеје са градом и људима је у малим, скоро непримјетним стварима, као што је киоск између два дрвета, дрво обрасло око старе жељезне ограде које служи за прескакање исте, мјеста за везивање бицикла, гране које су на дохват руке људима који имају прозоре у алеји што тим становима даје посебну чар, дебели хлад и многе друге ствари. Таква алеја је брада мудраца.
Стигао је и тај дан да се наша алеја подшиша и среди, тако да наизглед добијемо античку колонаду, стубове дворца од високих стабала који би свакако упали у очи сваком новом пролазнику. (Виктор је кроз прозор гледао како режу дебеле гране, уживајући у успављујућем звуку моторне пиле).
Сада је и ова алеја без дилеме била брада мудраца. Зими ходник од снијега, љети ни мање ни више него амазонска прашума или Куба, на прољеће Париз а на јесен виолина. Да појасним: клупа је ок, али у алеји је клупа госпођица, псовање је понекад ок, али у алеји је свака псовка боемска, старо ауто је свакако крш, али у алеји то је олд тајмер. (Виктор се сматрао сретником, јер има своју личну играоницу).
Била је касна јесен и необично топла ноћ. Гола црна грана се на јаком вјетру пријетећи клатила и ударала у отворен прозор. Виктор је посматрао из фотеље. Алеја се надвила над њим као велико чудовиште са дугим црним прстима, издуженим лицем и косом до земље.