Kad osećaš revolt i čak bes dok stojiš i posmatraš razmaženo i samoživo dete koje pravi sranja, tu pred roditeljima, i ne dobija batine zbog toga. Uslovni refleks utisnut u tebe kevinom i ćaletovom tvrdom rukom (kaišem, varjačom, oklagijom, gajtanom od pegle...), utisnut toliko duboko da je neizbrisivo postao deo tvoje prirode, još u vreme rane adolescencije kada su nastojali da od tebe naprave čoveka.
E sad to što će derište proći bez zasluženog i preko potrebnog degenjanja jer su mu roditelji njuejdž fikusi, tebe se zapravo i ne tiče - tuđe dete, tuđa briga. No svejedno, šanse nema da ne iskipiš iznutra i poželiš da malom, a vala i ćaletu, tu na licu mesta raspališ po dve dange, i za njihovo i za sveopšte dobro, jer klinac je očigledno na dobrom putu da izraste u kretena koji će terorisati okolinu, a okolina i bez njega ionako već trpi previše sranja. Čak je negde i tvoja ljudska dužnost da ga vratiš na fabrička, jer "vaspitajte dete na vreme da ga ne bi drugi posle vaspitavali", a taj mlitavi pimpek od oca što stoji pored njega i bukvalno ga moli da se unormali očigledno nema ni kičme ni kapaciteta za taj posao.
No ma kako goruća bila potreba da intervenišeš, ipak odlaziš odatle ne čineći ništa, mrmljajući sebi u bradu i zgražavajući se nad idiotima, jer naučen si na vreme da budeš pristojan čovek i gledaš svoja posla, i temeljno i u korenu sasecaš nagone, kao što je to nekada davno činila ćaletova tvrda ruka. Jedino što ti preostaje je neka vrsta utehe da će ga život već vaspitati na jedan od svojih težih načina.
Neće.
