Transformers mali ker

Teorija strune, vanzemaljci, Alah, Maje, Makedonci, pičke materine - sve vam je to dragi moji jedna velika prevara, ja da vam reknem. Mogu to da vam kažem jer sam ja spoznao istinu i toliko dobro je znam da sam je spakovao u dildo i nabio je Molderu u dupe. Ok, jeste on posle snimio još pet sezona pitajući se gde je, ali ko ga jebe kad ignoriše moj mejl.
Kad sam bio mali obožavao sam da slušam strašne priče koje mi je baba pričala ali znao sam da je to sve laž i da ne treba da se plašim. Ali nakon što je deda postao gromovnik (o tome više u sledećem kolu) i nakon što mi je veštica salivala stravu, znate sigurno šta je to, ono kad nešto baje pa vrelo olovo baci u vodu pa u olovu zarobi strah bla bla bla, posle mi nisu pričali priče. Mislim, ukenjali su se bezveze, koje još dete sme da izađe pre prvih petlova u poljski wc? Realno. Međutim kada je deda posle par godina došao sebi ispričao mi je priču, ustvari ne priču već upustvo za veru. On mi je rekao da ako noću hodim od zla mogu da se zaštitim ako se prekrstim. Naravno na to ne dajem ni pet para. Kako se Aboridžin neuki štiti od zla? Mislim stvarno. Bilo kako bilo veoma poštujem par drugih saveta koje mi je dao, npr:
- Čuvaj se besa tihog čoveka.
- Čuvaj se noći bez meseca.
- Čovečija sreća je kao senka i ona nam štiti leđa. Ako se pokolebaš, uplašiš i naglo okreneš ona može da pobegne.
E ovo poslednje sam iskusio na svojoj koži.
Bila mi je četrnaseta godina i bio sam na letnjem raspustu, u selu. To veče sam ostao u tetkinom sokaku do mraka igrao se sa decom, koje nije bilo u sokaku preko jaruge, dedinom. Ta dva paralelna sokaka je razdvajala duboka vododerina, kao potok ali suvo, obraslo velikom šumom. Tetka me je nagovarala da spavam kod nje ali deca bi mi pomerila bulju sutra ako bi saznali da ne smem da pređem jarugu sam. Prelazio sam je hiljadu puta, čak sam utabao i svoju stazu, ali danju. Bio sam veliki momak, morao sam da je pređem noću. Ćale mi je pričao da u njegovo vreme si mogao da okočiš mačku o rep i prvu sisu pastirke koju pipneš dok čuvaš goveda i prvi vlažan prst i prvi duvan koji saviješ, čovek postaješ kad noću pređeš jarugu sam. Ohrabren idejom da ću zakoračivši u mračnu šumu zakoračiti u novu epohu života.
Krenuo sam, pevao sam ili zviždukao neku pesmu, kao bezbrižno, kao... Posle par desetina koraka začu sam šuškanje lišća iza mene. Naravno da nisam hteo da se okrenem, nisam hteo da me sreća (čiaj hrabrost) napusti. Ali kako sam se spuštao u jarugu i sve mračniju šumu nije mi bilo svejedno. Okrenuo sam se. Iza mene je bila seoska džumara, mali ker, onaj isti koji ste videli hiljadu puta, isti onaj koji ljudi viđaju svuda, na svim meridijanima. Čučnuo sam i pozvao ga. Ali on je stao. Sve je stalo sa njim. Više zvezde nisu treptale, senke igrale i lišće šuškalo. Nastao je tajac. Osetio sam kako mi jeza prolazi niz kičmu. Kao da mi je neko odlepio selotejp sa kože osetio sam kako me sreća napušta.
Polako sam se okrenuo i nastavio stazom. Polako. Opet je počelo da šuška lišće iza mene. Kretao sam se sve brže i brže i brže. Onda sam se okrenuo. Iza mene je stajalo crno jare. E tad sam se prvi put upišao a da sam znao koji je glavni grad Srbije. Moje upišane noge su mi se odsekle. Pa sam poče da trčim. Kada sam preskočio dno jaruge nkrenuo sam se i iza mene je bila crna mačka sa najsjajnijim očima ikada. Trčao sam uzbrdo. Padao, ustajao, udarao o drveće i kasapio kolena o korenje.
U jednom trenutku mi je postalo svejedno i okrenuo sam se da se suočim sa "tim". Na pet metara od mene stajalo je crno čovekoliko biće sa rogovima, kozjim nogama, psećom vilicom i mačijim očima, sada znam, sada mogu da ga nazovem satir. Biće, zla. Biće pakla. Biće koje mi se kezilo u facu. Prilazilo je. Prekrstio sam se i raspršilo se u maglu, ništa crnju. Snaga me je izdala i pao sam.
Ujutru me deda našao i odneo kući. Mislili su da sam pao i onesvestio se.
Sada znam, zlo je iza nas. Postoji, vreba, uhvatiće vas, hraniće se vašim strahom spoznaćete ga kad tad.
Spoznaćete istinu i za na vjek vjekova ta spoznaja će vas upozoravati da nikada niste sigurni. Nikada...