Doktori kažu da je smeh glavna preventiva, nekad i lek. Osmeh se ne kupuje, nema ga u apotekama. Nekad je baš on ta trunka, mrva koja potisne tas vage i okrene je ka životu, koja ponese i pogura organizam ka izlečenju. Pojavi se tako niodkud taj dečiji osmeh, otvori rupice na obrazima i natera oči da sijaju, i to onda kad grmi sa svih strana, kad potištenost i nemoć dostignu vrhunac, onda kad se ceo svet zamrači. Valjda je on luft, olakšanje. Brani nas i daje nam predah onda kad nam je potreban.
Neki ljudi se često smeju, osmeh je deo njihovog lica. Kad ih pogledaš onako površno pomisliš da su srećni i umeju da žive, zavidiš im, sve dok ih ne upoznaš. Ta maska krije tamu, krije strahove, poraze u najavi. Stoji kao poslednja linija odbrane, a ipak donosi radost i podiže sve oko sebe. Tako valjda i mora da bude, jer bez crne ni bela ne bi vredela .
