Волели смо се. Наша веза започета је на екскурзији почетком треће године средње школе. Наредне две године биле су најлепше у мом животу, били смо омиљени у друштву, нашем заједничком друштву. Спремали смо се заједно за факултет, чак ме је и њен ћале зготивио. И онда је дошао факс. И проблеми. Она је уписала ФОН, а ја Вишу кошаркашку. Није јој се допало, рекла ми је да упишем "неки прави факултет" и да овде немам перспективу. Како ми је увек звоцала због мог боемског начина живота, није јој дуго требало да на свом факултету нађе неког улицканог фићфирића - будућег менаџера који се јако дојми њеној мајци. Тек тако! Ишчупала ми срце из груди, распршила моје снове о заједничкој будућности као балон од детерџента. Живео сам у илузији која се разбила као Ф117 од буђановачко тло. Пропио сам се и напустио школу. Ево ме сад у 28. години живота, на самрти. Кренула је из Цириха, из своје породичне куће у којој се осећа као птица у кавезу, да ме види последњи пут. Не зна да неће стићи...
Ово је прича из маште "несрећног" средњошколца, јер Драгана не зна да га он шиљи на њу, а све под утицајем тек откривених трагичних кафанских песама.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.
pička joj materina.
Menadžeri sve ribe pokupiše. +
"Ћуд је женска смијешна работа..."
E stvarno. Sve je ne jebl'o.
Брааате!
Реци, брате? :) (чекао сам да прође такмичење)
Брате, добра :)
Хвала, братић!
:)
Одлична.
Добра