Upravljanje odozgo

Bio jednom jedan čovjek. On je želio da nikada ne pokisne iako je kiša padala svaki dan, pa je to bio veliki izazov i odlučio je da sebi kupi gumeno odijelo. Kada ga je kupio shvatio je da su mu obrazi i dalje bili otkriveni, pa je morao dobro da pazi sa koje strane pada kiša i da ide u suprotnom pravcu kako bi ostao suvog lica i čistih obraza.
On se nalazio u sredini lavirinta i postavio je sebi cilj da dođe do izlaza a da ni jedna kap ne padne na njegovo čisto lice. Kada bi se približio izlazu oni odozgo bi puhnuli u oblak i kiša bi počela sa druge strane da pada pa je nekad morao da skrene a nekad da se vrati još dalje od mjesta sa koga je krenuo. Ali bio je neumoljiv i uporan, pa im je išao na živce. Oni su se smijali i govorili iz debelih stomaka: aj, aj motaj, motaj polaaako, ahahahaha. Nije se obazirao na njih.
Na putu je kod starog kestena sreo prijatelja, umornog, sa istim odijelom, te se zagrliše i ispričaše, kad odjednom iz zemlje iskoči rešetkasta ograda i sa jedne strane piše: ludnica, a sa druge: zatvor! Jedva živi pobjegoše od te ograde i jedan od drugoga te se svaki od njih nađe na svom starom putu.
Da stvar bude još gora čovjek je za sobom vukao 4 gumene vreće, potpuno zatvorene i izovlovane od kiše, ali zbog njih je to i radio uostalom.
Odlučio je da se obrati svima i rekao je da cijeli svijet treba da štrajkuje glađu (pa makar i da je svima sve idealno a ne ovako kao sad) dok nam neko ne objasni smisao svega, kratko i jasno da svi znamo šta je u pitanju. Svi su mu rekli ahahah, motaj, motaj, sad ga malo u desno, ahahaha!
Popizdio je i uzeo one 4 vreće i zafrljačio ih preko zidova daleko od lavirinta i skinuo svoju kožu zajedno sa gumenim odijelom da im ne bi priuštio to zadovoljstvo da ga vide mokrog. Vratio se do rešetkaste ograde i zovnuo ih: evo, sa koje god strane želite stajem odmah! Odustajem!
Ali ko ih jebe on je već izašao 4 puta, jer da je pokušao samo jednom ,sam, nikada ne bi uspio jer ne bi imalo smisla.