Suprotnost uspinjanju stepenicama kroz život, što je karakteristika samoukih i vrednih ljudi.
Od malih nogu su sva vrata otvorena. Naravno, neka su se otvorila sama zahvaljujuću srećnoj zvezdi pod kojom se pojedinac rodio, koja ga je odredila da pripada određenoj privilegovanoj grupaciji. Neka se nisu otvorila sama. Otvorili su ih drugi. Gde god bi zaškripalo, imalo je ko će dodati ulja i sve je išlo kao po loju. Umerenom brzinom, ali bez znoja.
Za to vreme, osoba koja se uzdiže liftom može da vidi ove sa stepenica kako se muče. Može, ali i ne mora da ih gleda. Ko ih šiša, imamo mi u liftu pametnija posla. Sve ide pravolinijski bez većih impulsa, kao EKG mrtvog čoveka. Zašto bi išta pošlo po zlu? Dok ne stignu do vrha mogu da rade razne stvari. Prvo, mogu da se rugaju ovima sa stepenica. Ali i ne moraju. Mogu da se dive svojim saputnicima. Mogu da promene lift. Mogu da angažuju ove sa stepenica da im očiste lift. Mogu da ih angažuju da im otpevaju nešto. Mogu da ih pošalju po cigarete. Ili klopu. Na kraju, mogu da ne rade i ništa, što je njihova omiljena okupacija. Uglavnom ovo praktikuju, bez strepnje da bi se išta moglo desiti.
Pojedinci sa stepenica nisu zadovoljni time što su tu. Zato traže alternativu. Traže da se uhvate u kolo, da uđu u lift. Da bi tu ušli potreban im je neko iz lifta da ih ubaci. Pošto su ovi iz lifta obično neiživljeni i nezasićeni, sa vrlo određenim potrebama, ne treba da čudi što obično odvoje neku zgodnu curu sa stepenica. Daju oni njima mesta u liftu, dok one tripuju da je to zbog nekih njihovih specifičnosti u odnosu na druge. "Znojenje uz stepenice je za seljake", rekle bi one. "Mi smo za njih klasa", iste bi dodale. Postoji još dosta profila koji sa stepenica pređu u lift, svesni toga da sada počinju da dele njihovu sudbinu.
Ovi sa stepenica takođe vide one iz lifta. Oni ih vide i zavide im. A da li tako treba da bude? Da li su oni sve uzaludno radili, ili su ipak stekli bogatstvo koje će im kad tad koristi?
Kada se sistem sruši, kada se kolo sreće okrene, kada svi kolektivno počnu da padaju, jedni liftom, jedni stepenicama, onda će se videti plodovi znoja i onoga što su i jedni i drugi ostavili za sobom. Ako se za primer uzme po jedan pojedinac iz oba tabora, videćemo sledeće. Tip iz lifta počinje da propada brzo, nezadrživo. Ne može se boriti, ne zna kako se uspinjao, niti šta je pošlo naopako. Lift koji pada je nemoguće zaustaviti, a kamoli ponovo pokrenuti na gore. Pad na dno je bolan i tragičan. Ostavlja mu jedino opciju da pređe na stepenice, što on ne zna. Nema iskustva. Ostaje tu na dnu da se nada da će neka sveta sila popraviti lift. To može biti neko sa stepenica, ali i ne mora. Retko se taj lift ponovo pokrene.
Sa druge strane, lik koji se uspinjao po stepenicama ne pada toliko bolno. On pada polako, ali pada istim putem kojim se uspinjao. Putem kojim je već prošao i zna sve zagonetke koje je on već doneo i koje je uspešno rešio. Padanje niz stepenice donosi mu nadu da će se zaustaviti ubrzo, možda baš na sledećem stepeniku, otresti prašinu sa sebe i nastaviti dalje. Tu su čak i drugi, kojima je uzput penjući se pomagao. Oni će mu pružiti ruku da ustane. Njemu nije teško da podigne glavu na gore, pogleda koliko je sišao i ponovo pređe istu deonicu, a potom nastavi dalje. To se vrlo često dešava.
Zato braćo, vadite ruke iz džepova i stepenicama na gore!
