Vila na Bahamima

Tvoji se ponašaju kao da si robot isprogramiran na samouništenje kada uradiš nešto što Tvorcu tvome nije po volji, daju ti dve opcije da se odrekneš svog života: da živiš pod njihovom kontrolom ili da se ubiješ, mada, ako se ubiješ, doći će na onaj svet da te proganjaju jer ih sekiraš, da živiš sto života po sto godina ne može se njima udovoljiti; povoljniji kredit bi podigao u Intesi, od tog plaćanja dugova što si rodjen. Tvoja polovina je djubre, stoka i baraba i oteraće ga prvom prilikom. Radiš kao crnac, i gore, da im ne budeš na teretu, ali oni bi da im pošalješ koji dinar, za tvoje dobro, jer pare ljude kvare. Trideseta ti je na pomolu, ali o svojoj porodici ne smeš ni da misliš. Psihijatri te kljukaju lekovima i dosta je...jebo mater...pomišljaš na najgore... I onda...onda se nasmeješ sebi u facu... "Jebo mater, neću da se neki kvazi-pisac obogati na mojoj priči. Kad zgrnem milionče od romana lepo ću se sećati ovoga kad zapalim cigar na terasi svoje vile na Bahamima! Juhu! Jebi se, Galijo, ja ruke ne dizam!"
Dobar je i golub na grani kad su ruke prazne.