Vojničke priče

Ono što su lovačke priče za lovca, to su vojničke priče za vojnika. Svi znamo da su se odigrale nekada u prošlosti, ali niko zaista ne vjeruje da je sve bilo tako kao što nam pričaju. Osim što često predstavlja ustanovu za razvijanje psihičkih i fizičkih sposobnosti, vojska je nekada služila i za:
1) Zastrašivanje;
2) Razvijanje " hvala Bogu što sam žensko" osećaja.

1) Milutine, idi bre kači taj plug i ori tu zemlju, nemoj da zovem komandira da mu kažem da si sam sebi umnjake povadio!!! Radi bre nešto!!!
2) Spomenka, sunce ti jebem, ništa ne radiš celi dan, samo sediš, idi bre napolje, pomozi mami da napoji krave!!! Joj, imaš bre sreću što si žensko pa ne moraš u vojsku, al' ja bih tebe poslao malo tamo, pa da se naučiš reda!!!
Spomenka( u sebi) : O, blago meni. Životni san mi se ispunio. Živim u vukojebini, čuvam 20 krava, udaću se sa 16, rodiću 5 dece, al' zajebi, bar ne moram u vojsku.

+ U vojsci je uvek -20, vežbe su uvek u 2 posle ponoći, komandir je uvek neka iskompleksirana budala koja muči sve odreda, a očevi i stričevi su nam bili najveći frajeri u kasarni, koji su, pored toga što su dnevno prali 300 plastičnih tanjira hladnom vodom i sa samo jednom šoljicom deterdženta, ribali klonje četkicama i trpili torture nadređenih, opet izrasli u divne očeve i muževe.