Pogrešno pitanje.
Mi druge volimo zato što su nas zapali. Ako imaš svoju babu ili bebu, nećeš valjda voleti tuđu?
Da budemo voljeni - to nam ne gine.
Pravo je pitanje - je li ta osoba srećna s nama?
(Smislila sam ovakav primer:
» - Voliš li me?
- Ma volim te...
- Aaa... jesi li srećna sa mnom?
- Paaa... S obzirom na to kako si noćas pred vratima zagrlio bure s kišnicom i uveravao ga da nije debelo... Mogu reći da sam dosta srećna.«- ali ako sam slučajno plagirala, evo iz sećanja grofice Sofije Andrejevne Tolstoj):
»Ja sam izvela čudan zaključak iz odnosa L.N. prema mojoj ljubavi za umetnost. Niko neće razumeti, pa verovatno neće ni poverovati da, kad sam ja živa, tj. kada volim muziku, knjigu, slikarstvo, ljude koji to zaslužuju, moj muž je nesrećan, uznemiren, ljut...
Međutim, kad mu ja, kao u ono vreme, šijem bluze, prepisujem, kada se bavim raznim praktičnim poslovima, i dok tiho i tužno venem, dotle je moj muž miran, srećan, pa čak i veseo. I u tome je nedoumica mog srca! Da li da u ime sreće svog muža ugušim u sebi sve živo, da pogasim svoj vatreni temperament, da zaspim i da ne živim - kako je pisao Seneka - da postojim bezsadržajna.«
