Subjektivno je to. Učiš iz georafije gustinu stanovništva u Bangladešu, rudna bogatstva Južne Afrike, faunu Australije, prosek padavina u Pakistanu. Gde su Vareš i Ljubija, koliko je duga ponornica Trebišnjica, šta se seje u Banatu, koje su pritoke Vardara. A zapamtiš samo kratku definiciju Šumadije.
Preletiš pustinje, okeane, zemlju Indiju i zemlju Arabiju, pola Evrope. Ništa. Sletiš u neku ravnicu, voziš se kroz oronulu bajku soc-realizma, prelaziš Savu, tu je i stadion omiljenog kluba. I ništa. Prođeš ono Mokroluško grobljence sa leve strane, pa nizbrdo kroz onu šumu, uzmeš karticu na naplatnoj rampi... Tu smo, dakle!
Izlaz: ''Mali Požarevac''. Orijentir: Oplenac.
Jedan je put koji vodi u rodni kraj.
Gledaš ona brda, šume, livade i njive. Ćutite.
- Dobro došao kući, stranče, odjednom će ona.
Čudo živo: zaigra srce i krene suza. Mogu misliti !!!
Ja se, bre, najviše obradujem mirisu sopstvene kuće kad se vratim s puta. Zavalim se u fotelju, odblejim malo....nadišem se i nagledam sopstvenog života.
Јел ти легло на жр досад бре? Оће да кочи ова посредничка банка у Луксембургу, стрпи се /)
zovite kurda, jel on tamo, u luksemburgu? a i naš je, imao devojku u stanovu...i na pivari...i u grošnici.
opasan, kako sam ja ukapirala pregazio kg...doduše, ja sam tad bila dete pa ne znam priče...
Mile, kad dolaziš jebemu, umre čoek za domaćim sojkama tamo među onim Aboridžinima ;-)
У 11 увече гађали торањ, у пола 6 ујутро земљотрес у Мионици, у седам и нешто се искључујем код Малог Пожаревца, а целим путем гледам Авалу без торња... После, кад су га саградили, безброј пута сам ишао (чешће старим крагујевачким - корени ми више вуку на ту страну него Милу – али и аутопутем) без икаквог посла, само да гледам да је торањ опет ту.
Џаба ми рушите оријентире, ви зомбиране тикве без корена! Даће Бог, постаће Шумадија опет што је била и што треба да буде. Макар ја то и не доживео, али постаће.
Eto, tako se to radi. Kad preneseš iskrenu emociju, naizgled običnim, ali majstorski posloženim rečima, bez misaonih i sintaksičkih egzibicija - tu patetike nema.
Eventualno osetiš blagi grč u želucu, ali ti svejedno osmeh ne silazi s lica dok čitaš. Nostalgičan, blag, kojim potvrđuješ da razumeš i doživljavaš sve pročitano, do poslednjeg slovca.
ŠUMADIJA BRALE!