Mračna strana čoveka, vazda skrivana od pogleda, brižnih reči i dodira. Okeansko dno duše u kom se brčkaju zlokobni trenutci, uspomene, dogadjaji i boli, slike, lica, strahovi i krici - komešaju se i izrastaju u demone, one krupne koji šapuću, i sitne koji se samo smeju.
Tražio sam šiljata koplja, silni malj, mač iz kamena..Tukao ih, ubadao, mučio..Krvare, plaču, pa se opet smeju..Prežive.
Osluškivao sam božju reč, čekao znak, tražio sam odgovore u knjigama i ljudima, proklinjao ih, plašio ih besom i vatrom srca, pretio..Podvuku se pod neki kamen, sakriju u vijugavu pećinu, ćute, čekaju, izadju..Smeju se i rugaju.
Trčao sam brže od vetra. Srce mi je lupalo, pluća sagorevala bez daha, nisam se okretao..Stizali su, nalazili trag, kao prišiveni da su.
Šunjaju se noću, bude me kad je krevet topao i kad je najlepše, ne daju da spavam. Kažu ustani, ne damo da bežiš u san. Novi je dan, idi u kupatilo, umij se, operi zube. Nagovaraju me da pogledam ogledalo, virnem kroz prozor, stisnem bravu i zakoračim u raskoraku sa svetom, idejama i okolnostima, realnošću i željama, onim što je bilo i onim što želim da bude. Neumorni su..
Rastu kada se smanjujem, kada sam lenj, dokon i zavučem se u najlošije društvo - sebe. Utišam ih u društvu, uz pivo, pesmu, entuzijazam i nadu koja kao rado vidjen poznanik iskoči sama, u prolazu, niodkuda. Bace ih u zaborav samo jedna prava reč, osmeh, poljubac i zagrljaj, lep dan, dobra vest, sreća drugih i gozba za dušu. Tada se ja njima rugam, upirem prstom, zadirkujem ih poput malog deteta. Čekaju i ćute.
Kadkad polete, otrgnu sidro, kad duša krene na buran put da istera svoje i gurne kamen sa srca. Iseku mi šake, razbiju glavu, rasplaču me, izbiju zub. I onda opet u krug. Bude me pakosno radosni, rodio im se još jedan nasmejani brat, spreman da muči, ponižava i vredja, golica gde ne treba, psuje, kune, sprda se i smeje. Dajte mi nešto da popijem, recite mi nešto lepo, na licu mi načinite krivu, pa ću nekako i ovaj dan izgurati i podneti. Lakrdija, šala, paganski humor i lice dragog čoveka, neobavezna reč..I život, točak, nekako se otkotrlja dalje.
Demoni se retko mogu ubiti i pobediti, ali to nije najvažnije - važno je protiv njih se boriti, važno je da se sa njima ne saživi. Dok se duša jednog dana ne otkine i ostavi ih da sami umru u svojoj muci i pakosti.
