Pišanje po nekome.
- Ooo, tebreks! Sinoć si priveo onu i čujem dolazila i hitna i policija. Znači, pričaj šta bilo!
- Ma, pusti... Ona, bre, teška lujka, neki fetiši i tako to. Ajde, nema veze, modernijih sam malo shvatanja... I postavi me ona na leđa i pita je l' hoću zlatnu kišu. Mene bilo blam da kažem da ne znam šta je to i rek'o može.
- Stvarno, majkumu, šta li je...
- I kako ja rek'o može, tako ona krene da piša po meni! I ja skočim, ona padne sa mene, zvizne njonjom o pod, razbije nos i polomi zub, ja onakav krenem da povraćam, a ona onakva kaže "To, sad sam se napalila, jebi"! I ja pobegnem iz sobe. Mislim stvarno, kom bolesniku tako nešto može da se dopadne?
- Stvarno... Nego, da nisi sačuvao njen broj telefona?
...............................................
- E, ljudi, promenila se vlast u opštini, a ovaj direktor vam gad, pa da mi lepo iskoristimo i...
- Njega najurimo tebe da bi postavili? Vidi, sa tom pričom i taj svojevremeno nastupio, sve lepo obećavao, a dobili smo samo zlatnu kišu! Dakle, paljba!
- Ne, ja stvarno...
- Da, da... Da bude bolje. I bilo bi, al' samo tebi. Ti jebeš, a mi odozdo. More, goni se!
