Pomisliš kad odeš na neko mesto koje je nekada bilo skroz dojajno, oaza za dušu i telo, mesto gde su se okupljali fini ljudi, dobrog ukusa i još boljeg smisla za humor, uvek raspoloženi, željni dobre šale, mesto gde se cenila i dobra muzika i pametan dijalog.
Vidiš da ih je u nekom trenutku, u nekoj invaziji koju nisi ni primetio, gomila klinčadije potisnula u drugi plan sa svojim nedotupavim razmišljanjima, zezanje se svelo na napušavanje, piči sranje sa granda, glavna tema je farma, ekrem, djus, fejs...
Možeš da se trudiš koliko hoćeš, i ti i još neki, da im u njihove male, zakržljale mozgove utuviš da je taj fazon prepričan milion puta, bolje i lepše, da je degutantno pričati o jebenom djusu, o smrdljivom fejsu, o šabanskom grandu, da to što šatro ismevaju ustvari pokazuje da su u tome, da to prate, da su im te teme vrhunac zabave, ili da pobegneš odatle i nađeš neko drugo mesto.
neki lokali po gradu.
