Ako nemaš koga, krivi Boga

Jedna od najbitnijih karakteristika našeg naroda (a vjerovatno i velikog broja drugih). Geslo kojim se služe apsolutno svi, u svim životnim situacijama.
Nema veze deklarišu li se kao ateiste, agnostici, deisti, vjernici, kad nešto u njihovom životu pođe po zlu, a ne znaju zašto je tako, obično je samo jedan krivac, a to je Bog i niko više.
Ne, ne postoji šansa da su oni nešto loše uradili, da su se previše uzdali u sreću koju nemaju, da su nešto loše uradili. Bog je kriv! On je htio da se tako desi, tako je i bilo.
Prilično apsurdno zvuči kad se čuje od neke osobe koja je zagriženi ateista, al' uopšte nije rijetkost. Jednostavno, sama činjenica da nismo mi krivi za nešto loše što se desilo, nego neka viša sila, pruža ogromnu količinu utjehe i oslobađa ljude iz kandži lošeg raspoloženja u kom se nađu. Upravo zbog ovog svaljivanja svega na nekog drugog, entuzijazam u ljudima ne jenjava i, uprkos neuspijesima, spremni su da se opet okušaju u nekim situacijama čiji im je ishod nepoznat.