Starija gospođa kasnih pedesetih i ranih šezdesetih godina sa istančanim ukusom za automobile.
Ona je vrlo pobožna žena, ide u crkvu svojim četvorotočkašem svake nedelje, redovno posećuje zelenu pijacu, ponekad ode sa drugaricama na bingo i poneku partiju bridža a uživa u istančanom ukusu šerija pred spavanje.
Vrstan poznavalac automobilizma, ne zanimaju je prdavci nego samo provereni modeli sklepani u najfinijim laboratorijama Nemačke kuhinje.
Mag u izboru opreme, njen auto mora imati klimu, kožu, servo, alarm, senzore za parkiranje i još trista čuda za koje ni sama ne zna koj će joj kurac, al nek stoji.
Obavezno sive ili crne boje kupuju se iskljičivo modeli tri renomirane firme a to su Mercedes, Volkswagen i BMW, sveto trojstvo svake penzionerke u Nemačkoj, jer jebeš 40 godina staža a kupiš recimo japanca nekog. Odma si izdao hardkor, i svi na pijaci a i u crkvi će ti se smejati, blam jebote.
I auto se ne vozi posle 150.000 kilometara. Ne. On se prodaje u inostranstvo obavezno, da bi se kupio neki noviji model, jer baš juče je Gertruda tri straße niže kupila najnovijeg Golfa VIII generacije, a ovaj je tako pase i više nije nizašta.
I na kraju krajeva ovo je sve istina, nema laži nema prevare. Zar ne?
-Halo brate?
-E, kaži.
-Ajd dođi da častim kupio sam kola.
-Ne seeeeeeeri, pa odakle? Kolko si platio, koji model?
-Matori upala mi kašika u med. Passat, 2009, iz Nuremberga vozila ga baba do pijace i nazad, nači ono koža, klima, senzori, DVD, EMS, SMS, PMS, GPS, HIV. Znači brate sve, baba ga u treću nije ubacila.
-MA DO JAJA!!!
