Mekušci. Bića koja fizički jako podsećaju na ljude iako su izgrađena od luše, a intelektualno su najbliže zlatnoj ribici ometenoj u razvoju. Ovakvih, nažalost, ima ko pleve, pa je okolina i oguglala na njih. Oni su jednostavno rođeni takvi i nema nade da se promene. Elem, kako prepoznati ove ljude u pokušaju o kojima ja pišem? Veoma lako. Osobe sa gorepomenutim epitetom se od malih nogu nameću okolini svojom inferiornošću. U osnovnoj cinkare kad im se pripreti ukorom, u srednjoj ne smeju da urade zadatak ortaku iz klupe da ih profanka ne bi uhvatila, na poslu ćutke trpe šefova ribanja i tako ceo život.
- Brate, hitno mi treba usluga!
- Kaži, buraz. Znaš da na mene uvek možeš da računaš.
- Iskrsle mi neke cigare u Leposaviću, a onaj moj krš na servisu. Ako mi pomogneš dobar si dvesta evra.
- Rado ali ne znam da l' ti nešto znači ona moja mahina.
- Šta voziš?
- Sparka. Lep ko lutka, a može uz masnu banderu da se popne.
- A jebem mu... Mislio sam da imaš neki kombi.
- Jok. Ne furam te poljoprivredne mašine al' moj burazer Miša ima jednog.
- Šta je sa njim? Da li ima šanse da mi da kombi do jutra?
- Nema teorije. Volim ga, brat mi je ali je klasičan bezmudaš.
- Nemoj tako. Znam čoveka...
- Stigla mu opomena od RTS-a da nije platio pretplatu i evo dan danas svakog prvog u mesecu prvo njima plaća globu.
- Koji slučaj, jebo te...
